Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 3, Car

— Баш и да се Бућа превари у свом очекивању, мени је право што си се овако царски спремила ва кру“ нивање.

II.

Велике недеље 1346. тодине поврвело је толико света из свију српских и приморских земаља као и из нововадобивених грчких области у Окопље, да градске видине и куће у граду нису могле примити у себе госте, него се ивван градских зидова подигоше читави логори под шаторима.

Сада и престоница Душанова постаде, као и његов двор, међународна. У ондашњој Србији није било никаквог националног трвења, јер се онда није ни внало ва народност, него ву се народи делили само по вери. Један српеки писац из онога доба зна да та свету има 42 народа, али их деди у ове три групе, у правовлавне Словене, Грке, Ђђурђијинце и Сиријевде ; у подуверне Јермене, Угре, Фруге (Французе), Немце, Сасе, Хорвате, Чехе, Лехе (Пољаке), и у неверне: Јевреје, Турке и' Сарацене.

Врло је карактеристично, како су онда поједини народи упоређивани са разним животињама: Грк је лисица, Бугарин је бик, Влах је мачка (онда се мачка звала „котка“), Арнаутин је дабар, онај око Драча је вец, Србин је курјак, Хрват је совуљага, Сав је пастух (ајгир), Алеман је орао, Фруг је лав, Јерменин је гуштер, Ђурђијанац је вепар, Јасин је јелен, Черкев је биво, Татарин је хрт, Турчин је змија, Сарацен је дивља свиња.

Арбанашке и влашке (пастирске) насеобине у Ср бији, романски и византијски варошани, саски рудари, слагали бу св добро међу собом и са Србима. И међу великом и малом властелом у српској држави било из је, као што смо видели, који не беху Срби, него грчки архонти, романски племићи са приморја, а било их је и влашког и арбанашког порекла.

59