Četiri bojne vojvode

43

јим батаљоном, у саставу трупа чувеног војсковође, Ђуре Хорватовића. 1877. године као камандир чете 7. пука на Јавору и Сјеници; 1885. у борби против Бугара на Брложнини, као командир 1. чете 5. пука, а у борби код Пирота као командант батаљона. Од 1903. године, па све до 31. октобра 1914. године, био је помоћник начелника Главног Ђенерал-Штаба и Врховне Команде, десна рука славног првог Војводе наше војске, Радомира Путника. Ратни планови и вођење Балканског 1912. и Бугарског рата 1913. године., заједнички је посао првога Војводе, и његовог помоћника Живојина Р. Мишића. 1. новембра 1914. године, постављен је за команданта I Армије. То је било у оно зло време, када се наша војска, нападнута од многобројнијег и спремнијег непријатеља, пОвлачила од Дрине и Саве срцу поносне Шумадије. Чим је Војвода Мишић, дошао у Армију и преузео команду, одмах је стао чинити припреме за заустављање непријатеља на згодном одбранбеном положају, одакле he му бити угодно, кад му се мало одморе војници, да нападне и потуче непријатеља. Ти положаји су били од Рудника па, на запад преко Сувобора до Маљена и Повлена. Кад је нашој војсци наређено, да 20. новембра 1914. године нападне непријатеља, I. Армија, под командом Војводе Мишића, јуначким и снажним нападом, пробила је непријатељски фронт на Руднику и Сувобору, и највише џрипомогла, да се у чувеној Колубарској Битци, потуче велика Аустријска војска под командом генерала Поћорека, и за 12.