Cvijićeva knjiga

о националном РАДУ 61

хова по којима изгледа да је допуштено волети човечанство и сваки други народ само не свој.

Национални интереси ни једне српске области нису одбрањени, ако их заступа само једна књига или брошира, па ма како их разумно заступала. Реални свет, који ће о томе решавати, узеће само минимално у обзир те разлоге, ако држава није снажна и угледна и ако народ нема развијених и великих националних осећаја. Искрсло ма које наше национално питање, већина Срба треба инстинктивно да зна положај који мора заузети и своје дужности“ На сваком месту и у свакој прилици треба сваки Србин да брани своју земљу од неистина, и да најенергичније заступа интересе и тежње своје земље и свога народа» Ми имамо права, велика права, и зато смемо своја питања изнети пред свет и борити се за њих. Кад се будемо национално у обележеном смислу формирали, имаћемо самопоуздања и вероваћемо у своју велику будућност; ту чврсту веру морају прихватити и странци, и појединци и државе, кад је она код нас права, честита. Ми смо се сада згрчили и често не смемо да заступамо ни своја најјаснија права. Међутим се и сада може с тактом и згодним методама изнети пред свет цео комплекс српских националних питања, јер њих свет не зна, не знају их често ни словенски политичари. Није истина да ми морамо пред већим неоправдано попуштати, само зато што смо мала држава. Само народ те мале државе треба да је оних великих националних осећања и да их његова интелигенција на све стране у свету истинито представља и брани. Морам поновити: ми смо, истина, мала држава али знатан народ, од Беча до Цариграда нема већег народа од нашега. Има начина да се то и у светској политици узме више ценити. Србија би, и због свога положаја, могла и данас бити најважнији фактор на Балкану. Свет треба да зна и да се увери, да Србија може да оперише с много већом целином, но што је њена

7