Cvijićeva knjiga

96 ЈОВАН ЦВИЈИЋ

плантирају у Малу Азију, они морају изумирати, Само ће оно остати у животу што је најјаче и што се може прилагодити новој средини. Али ће и њихово потомство још изумирати, јер је организам босанских мухаџира, њихова крв и њихове ћелије, и наслеђењем удешен за климу Босне, не Мале Азије.

Оно што је било остало у животу дубоко је незадовољно. Старци нису могли научити турскога језика. Где их је више заједно још се међу собом разговарају, и вену и чезну за својом земљом. Овде се тек осете да су странци, да нису Турци и да с Турцима, осим вере, немају ничега заједничког. Причали су ми босански мухаџири, који су као младићи дошли у Малу Азију и онако научили турски као што прост човек, који се потуца по Аустрији или Немачкој научи немазки, да сваки Османлија позна од прве речи да су странци и да се с њима као са странцима понаша. Деца, тамо рођена, науче турски, али, не ретко, има случајева да не науче добро српски, и тешко се споразумевају са својим родитељима. Са поколењима ће од њих постати праве Османлије.

Једно вече сам се састао ради разговора са важнијим босанским мухаџирима из Брусе. Било је тешко гледати те опале и оронуле људе, махом представнике неколико најпознатијих и најсилнијих босанских породица. Сви су се само тужили и кајали, што су напустили своју земљу, али су се тиме бранили што се под „Швабом“ није могло издржати. Осећа се како је код бегова главни мотив за исељавање била сујета: сматрају се за увређене, јер је у Босни нестало старих прилика. Нису се сећали да није беговски и господски волети своју земљу само онда кад се у њој може господарити.

Нема скоро вароши и варошице у Старој Србији и Македонији у којима нема нарочитих махала са насељеним босанским мухаџирима. Има их и по се лима, и мени су остали у најживљој успомени муха_ медански Корјенићи из Херцеговине, који су насељени у Малешу на самој бугарској граници, јер су