Cvijićeva knjiga

0 ОСНОВАМА ЈУЖНОСЛОВЕНСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ 49

је јунак беспрекорних витешких особина, на кога су се наши јунаци свих доцнијих доба и за време последњих ратова угледали и питали се,да ли су му се у врлинама примакли. Врлине тих трију личности су живе у народу и сада. Они су представници најбољих народних тежња и оних особина које народ највише цени. Они су духовна и морална страна српског народног живота и његова права основа.

Те се особине на првом месту могу обележити као дубока и чиста етика, тежња за истином, за духовним и „небесним царством“, и за правдом, за потпуном „божјом правдом“, и велика способност пожртвовања, без граница, до уништења своје личности. Сва три она велика типа, и цар Лазар и Милош Обилић и Св. Сава, жртвовали су се за те идеале. Те су врлине живеле у народу и кроз пет векова турскога ропства: то сведоче напори за културом тога времена, многобројни покрети за ослобођење, хајдуци и ускоци. То је снага којом се Србија ослободила у почетку Х/Х века, ширила и почела развијати своју самосталну цивилизацију, од Вука до данас. Те су се врлине виделе, можда у највећој мери, у току Великога Рата. Ја сам за време Великог Рата познао српске официре и војнике који су тражили да им се само каже на који начин могу најкорисније погинути, јер су желели положити свој живот за истину и правду; изгледали би као суманути ономе ко не познаје ту народну особину за пожртвовањем — наслеђе дугог низа генерација. Скоро сам видео у Београду херцеговачку децу која су дошла да уче гимназију, и кад та деца изговарају речи наука и Просвета, то је нешто сублимирано, божанско; она ће се посветити тим идеалима па ма „црну земљу јели и с листа воду пили“. Цео наш научни живот у томе је знаку: до свега се дошло огромним напорима и пожртвовањем.

Тежња за истином, тежња за правдом и способност пожртвовања која не познаје границе, то је идеализам најчистије врсте; то су велике врлине,