Dabro-bosanski Istočnik

ДЛ13Р0:

ЛИСТ ЗА ЦРКВЕНО-ПРОСВЈЕТНЕ ПОТРЕБЕ СРПСКО - ПРАВОС/1АВНОГ СВЕШТЕНСТВА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ.

флтттцтгт

Врој 1. САГАЈЕВО, ЈУ.1А 1887. , Год. I.

П р в а Вијековима освједочена је та истина, да је само оном народу ујамчена будућносх који стоји на чврстом и непомичном - г гед1ељу свјетског .чнања и хришћанског морала; и као што нам људска повјестннца приповједа, — такав народ и при најтежим промјенама не да се тако лако збрисати са свјетске позорнице, него напротпв јача и напредује, те је увијек приправан. да диктира он времсну, а не вријеме њему. Српски је нарОд био некад силан и славан, а вријеме га је данас раскомадало; пак, ако је икаквом народу нуждан, ради свог опстанка, тај темељ — знање и морал, -— то је зацијело српском народу најнужнији. Црква и школа у циљу нераздвојно биће, — у дјелању два најглавнија фактора — ујамчавају му не само опстанак но чине га моћним да се развија и усавршава. Српски свештеник с поносом смије погледати у ступце родне му историје, у којој ће то наћи: да је источно-православна српска црква за српски народ била не само дом молитве, но и дом науке у времену — кад се ова на другом мјесту није могла чути; а упоредо с тим н српски

р и ј е ч. је свештеник био не само духовним оцем и свештенослужитељем Божијег олтара, но је био учитељем и народног му олтара, приносећи по силама на исти све, што се од њега могло тражити. Пак, као год што остали дијелови српства—наша браћа — поклањају толику пажњу знању, ширећи српску књигу у својој околини (на жалост код многе наше браће Срба моралјезаборављен и унижен, а не помишљају даје он знању тако нуждан као што је глава —- тијелу, бар то се из искуства — а да не гледамо у историју види); тако исто, и још у вишој мјери нама Србима овдје у Босни и Херцеговини, неопходно је нужно да жртвујемо све, око завођења школа и подизања цркава, из којих ничу: српска књига и хришћански морал. Ако нас вријеме досад у томе спречаваше, те смо се могли њиме изговорити пред другим народима, — то је данас уклоњено, јер смо у закриљу хришћанског цара премилостивог краља Фрање Јосифа првог, под чијом владавином, на исти начин као и сви наши суграђани друговјероисповједници, смијемо и требамо да се развијамо и усавршавамо у својој