Dabro-bosanski Istočnik

Отр. 20.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр 2.

се најгадније псовке и срамне ријечи. Сељаци, који у додир са варошанима додазе, разумије се да то по нешто усвајају и преносе у села у домове своје, и тако се послије кити боље, догони и разграњава. Кад се то уобичаји, онда човјек а покадкад и жена у својој неразборитости свагда у говору а нарочито у пићу, гдје им устреба; псују, грде и срамне ријечи на своја уста испуштају. Дакле са свим је природно, да ће и дјеца такових родитеља научити се псовати и срамне ријечи говорити, јер дјеца радо све оно чине и брзо све усвајају што виде и што чују. Тим поступком дјеца ће још далеко китљастије и обилатије научити се псовати и оћераће у томе још даље него њихови старији. Жалосно је то, али још је жалосније када се види, чује и зна, да су код нас псовке погдјешто и прве ријечи дјечије, и да се неки родитељи са смијехом радују што им мали безазлени синчић или дјеца умију псовати, срамне ријечи говорити а и наругати се некоме као маторац. На срамоту имепа Хришћанског има и такових родитеља, који на то своју дјецу као из шале — расгтоложења наводе, без да нретпостављају од тога р^аве посљедице: да ће дијете, када се из малена томе научи, кад одрасте још жешће псовати и срамне ријечи изговарати. Тада ће, —- шта више — тражити веће и веће псовке, јер ће му оне ситније бити обичне, док напосљетку не окупи машати се и светих ријечи и предмета. Ову заразу, ову гадну навику, која се увукла у наш народ, како у варошима тако већим дијелом у селима, и која убија у сваком човјеку Христјанину — особито у простом народу — свако морално осјећање, треба што прије и раније из народа искорјењавати, треба лијечити гдје год се опази и чује, по ријечима Апостола Павла: „Да се псовка и срамне ријечи међу Хришћанима не говоре, да им ни имена нема" (Еф. 5, 3. 4.). Па чије позив и чија је дужност да овоме не српском и не хришћанском пороку на пут стане? Одговор је овај:

Свештеников је позив, његова је света дужност да ову ману, ово зло у својој парохији између својих парохијана истребљује, да учитељско - пастирском ријечју и благим савјетом у цркви, у дому, на збору и сваком приликом поучава своју паству, свој мили и правовјерни народ, да не псује и да се окане срамних ријечи, јер то је гријех противан и Вогу и цркви и православној вјери, — гријех, који наш народ води развратности, из којег се могу и други пороци појавити, као: мржња, свађа, неслога, непоштовање непобожност и т. д. Да, свештеник односно парох, позван је да поучава и утвр^ује своје парохијане у моралу православној вјери и свакој врлини хришћанској. Он ваља да о овоме пороку често говори, па макар одмах и непожњео плода; ако га непослуша један, послушаће га други, трећи, девети, и тако ће мање бити псовке и срамних ријечи. Ради тога доносимо овдје сходну поуку, у ) коју треба свештеник да говори своме стаду и народу: Драга браћо и православни Христјани! Светописмо говори: Всјако словбгњило да неисходиш из усш вагиих. Питам вас, да ли је тако међу вама ? На жалост није. У цијелом нашем селу, у цијелој мојој парохији, једва ћемо наћи неколико скромнијех људи који никада не говоре непристојне ријечи. Сви остали псују и на своја уста изговарају срамне ријечи. Па већ и дјеца се ваша из малена на то уче, јер им сами примјер дајете и пред њима то чините. Ви сте се тако привикли псовању, да већ многи изговарају те ријечи као неке пословице. Ако у јутру марвинче храниш или гониш га путем, а ти му псујеш то и то! Ако ти ко од мла^их не уреди добро посао, ето тебе гдје га са псовком и погрдним ријечима исправљаш и каштигујеш. Ако син оца или жена мужа расрди, понавља се то исто. ') Ова поука може послужити као осноЕа о овоме пороку и може се према томе, како се гдје псовка умножила и бесједа разгранати.