Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 40.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 3.

Вјера наша у Бога треба да је тврда и непоколебива. Тако, ако бисмо потпали у ма какво искушење за вјеру, ако бп нас ко одвраћао од вјере или ријечима, или што ]е горе, морио нас гладом, бацао нас у тамницу, почео нас бити и жећи, да би смо се одрекли своје вјере; но ако би ми све то са тврдом постојаношћу поднијели, па и до саме смрти вјерни остали, онда бисмо могли рећи да је наша вјера тврда и непоколебива. А било је и има и сад такијех л>уди, који док живе мирно и спокојно, дотле и вјерују; а кад их постигне биједа и невол>а, онда не само да ослабе у својој вјери, него се усуђују и на самога Бога роптати. Вјера ових посл.едних није тврда ни постојана. Ево, света великомуненица Варвара била је д}евојка, а какву је тврду вјеру имала у Бога. Дај, Боже, да и ми сваки од нас таку вјеру имамо! Шта није предлагао невјерни отац светој Варвари, да би се одрекла свете вјере Христове? Свакако ју је навраћао, а послије жестоко мучио — но она је увијек говорила: „вјерујем у Исуса Христа, као истинога Бога", па зато се и посветила, и добила од Христа вијенац славе на небесима. Ми ћемо добро дјело учинити, ако узасљедујемо вјери ове великомученице. Вјера наша треба да је потпуна — и то такова, какву су је свети Апостоли држали. Јер су они оно вјеровали, чему их је Небесни Учител, учио. Онака као што су је св. Оци чували и утврдили. Они нијесу вјеровали само у оно, што би се слагало са њиховим мислима, као што су радили и раде јеретицп; но су они стално и тврдо вјеровали у оно, што је сам Спаситељ предао и учио. Има доста у откривењу учења, што је нама непоњатно, но ми смо дужни примати све гато се слаже и не слаже с нашим разумом. Зар није нужно вјеровати у оно, што није коме по вол,и? Сам Господ назива блаженима оне, који не виде а вјерују. „Благо онима" говори Он „који не видјеше а вјероваше" (Јован XX. 29.) Ко је тај између нас, да не жели бити блажен? А зато треба да у све оно вјерујемо што нам је предано од Господа. Не дај нам Господе, ни помислити о

чем, што се не слаже са светим учењем Твојим!... Вјера наша у Бога треба да је жива и дјелајућа. Када буде вјера мртва — не дјелаЈућа? Буде, ако ко говори да вјерује у Бога, а сам је готов од свога ближњега узети и иосљедњи залогај; када ко увјерава да вјерује у Христа, а сам не живи христјански; једном ријечју, кад се ко хвали да држи вјеру Христову, а не чини добрих дјела, у тога је вјера мртва — не дјелајука. Свети Апостол вели да је „вјера без добрих дјела мртва" (Јак. 11, 20.) а на другом мјесту: „каква је корист, браћо, ако ко говори да вјеру има, а добрих дјела нема" (Јак. 11. 14.). Браћо! Кад ми говоримо да вјерујемо у Бога, то смо дужни по вјери чинити и добра дјела, која су неразлучива од вјере. Видите како ]е Константин Велики који се називао равноапостолским — имао истиниту хриетјанску вјеру и чинио добра дјела, те зато га је не само Господ удостојио Царства Небеснога, него га и наша црква у својим молитвама прославља. Тагео су и сви свети тврдо у Бога вјеровали. Онп су сво вријеме свога живота проводпли у добрим дјелима; много је између њих било, који су и посљедњи иметак свој дали биједнима, и готови су били свакоме служити, па зато су и ушли у Царство Небесно. Тако ће бити и с нама, ако будемо истинито вјеровали у Бога, и чинили добра дјела. Запитајмо, браћо, сами себе: вјерујемо ли ми у Бога? Одговарамо: вјерујемо — ми смо Христјани. Но ако би ко са стране мотрио наш живот, наша дјела, слушао наше ријечи, како вп мислите, да ли би нашао у нама праву вјеру у Бога? Ах, браћо, слабо! Зато што мп не живимо као што нам вјера наша заповиједа; радимо и говоримо не оно што нам је дужност. У срећи и богаству — ми смо горди и неблагодарни; у биједи и несрећи смо — завидљиви. То није човјек који вјерује у Бога. Је ли срећан и богат — треба да благодари Богу; је ли у биједи и невољи — не треба да оча, јава, но сву надежду да полаже на Бзга. Постарајмо се, браћо, бити такви. Амин! ' | (С руског.) п. п.

Страдање светих мученица Вјере, Љубави и Надежде и матере им Софије.

У вријеме злочестога цара римскога Адријана живљаше у Риму нека удовица по имену СоФИЈа, што значи мудрост. Ца по имену своме живљаше по оној премудрости у вјери Христовој, за коју вели Апостол Јаков: Ћ Јаже свишв премудросш, жрвјеје убо чиста јест, иотом же мирна, кротка, благ/жокорлива, исиоли ми-

лости и илодов благих и (Јак. 3. 17.). Ова премудра СоФија живећи у чесном браку роди трн кћери, и даде им имена, која се саглашавају са трима христјанским добродјетељима: првој даде име Вјера, другој Надежда, а трећој Л>убав. По рођењу тпх трију кћери обудовље и живљаше чесно угађајући Богу молитвом,