Dabro-bosanski Istočnik

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 103.

сгране, а неиролазн мимо њих, ако с њнма нсма званичне дужности. оа ово треба воље и иожртвовања, као и доста лјештине и знања, да се на први ноглед одвоји добра страна од хрђаве,

ће се иити „вода жива" са ненресушимог извора, која неда никад ожеднити. На овај извор народ треба водит, и свештеник срнски нс смије малаксати и оставит народ на но иута; он га

да мог — оуде ироницаво завирити у душу свога мора водитн оез оозира на својс муке и натње. елушаоца, да мог — буде неуморно радити и Они морају имати вазда на Ј -му Хриетове ринреко евоје зваиичне дужности, оно што је и јечи: „М е н е ради." — Ако народ кад падне

црквеннм и земаљским законом дозвољено. РадеЈпт. ио црквеном закону, ])адиш уједно и по земаљском, јер се ти закони нс косе. Хршнћан-

у какву оиЈеду или невољу те нод тешким животом стсње, свештеиик треба да ирискочи са добрим савјетом н ономеном на „Бога снаса-

ске жеље, мисли .и оејећања извршивати значн ј у ш ч а г о." Ова духовна храна нренесе га

и1ш на суерет наредбама Бога и цара, значи дозвољено, и пред Богом и нред свијетом радити. Знати се може доста, па оно пгго је добро

духовни живот, те трнељиво еноси свој живот, а тим се приблнжује највећем мученику, иску иитељу, који сграда за избављене наше. Ово неп племенито, као п оно што је лијено и корисно ће разумети само онај којм иеће ии у ком елуали ее и тад више пута догоди, да се мало шта таково уради. Овдје личне страсти и жеље царују; промислимо о себи и о своме раду, да и ми V таку ногрешку нијесмо палн или да не-

1101) :

чаЈу да од свог залога)а откине, иего се држи оног: „што је ноново нек је готово", не назећи на молбу и преклињања. Наш нрвн Архипастир св. Сава не ножали блага, дворског сјаја и краљевске круне, но узе црну хаљину свстогорског калуђера и трновитн штап народног учитеља; те бп своме народу при мјер живота хришћанског, иутујући од мјеета до мјсста, нознвајући своје Србе са Христовим ријечима: „Придите чада послушајте то еамо зато, што шце изабран згоданјмене, страху господњу научу вас."

паднемо! — Зато треба еваки да има унутрашње побуде: с а у ч е ш ћ а, која ће га везати и нагонити „да чини другом што Ј 'е рад да му други чиии." Но, знање просипати но -народу. а непознавати га није свакад умијесно, јер често иута најилеменптнје мисли н жеље наиђу на от-

— Сад се запнтајмо: би ли смјели данас. окренути лице своје од свог народа, нет вијекова мученог? тс му не.садити у душу непроирадљиво цвијеће духовног живота. Готово ј'с осам вијскова ирошло од како све српске земље бијаху иод једним скиптром славног Немање; седам их је већ прошло одавно од како је и Босна била под његовим скинтром: а то јс баш оно доба, кад му ћерка наше Босне роди сина, Растка, на кога се сваки срнскп свештеник угледатп може. Нанста ником нијс тако нужно меко срце као оаиста бп грозно било и чути, а камо ли вићетн свештенику; никоме тако нијесу нужне „пшроке; оног пастира, који се не би у души осЈ *ећао вепрси" као проповједнику Снасових ријечи: н е, сео, што је насљедник оваковнх срнских синова. враћај з.1 о за зло." Свештеник, дакле мора Но, није доста радовати се, но треба и радити. у све дане свога земаљског живота, живота у! на да се види ма и најмањи наиредак кррз токоме сс не може страстима угађат, ако се хоће лико вијекова од I. српског еамосталиог црквеног

чае и пут, што се нијс предвидио отпор, на, но могућству и околишио. Има случајева ђе свећеник од знања, наиђе на такови отнор, да се чпсто он задивн н иосумња у нстину свога рада; што свештеника, од мање знања а одвише вјештине, никад готово иостић пеће. Рекох у.гло више саучешће. Шта обузима ова рцјеч нећу нашироко говорит, само ћу рећн шта свјештеник мора чинит па да му се може рећи: „ерце бн ти и з њедара дао."

душа да сачува и „положи за овце — да поглавице. дијели радост н жалост са својом наством. Од мислима на

— Пошље овог иитања, бацимо се у доба радовања нашега народа, на

доба чемерног жнвота и нас и иаше пастве! У том добу видит ћемо, како се смирени свештеници са чврстпм срцем и надом у Бога показују народу, као истинскн љекари народних боља окупљајући га око себе, око свстиња сриских, цркава п манастпра, око сриских гусала, која су ублажавале јаде народне, бјежећи е њим у гудуре н гусге шуме, дијелећн с њим и најгорчу чашу т.врда срца, он не може бити бсз — еаучешћа! !! до дна. Шта их је на кољу издануло, штаихје Српски је евештеник душа свога народа, који! у тамницама исгрунуло, а све за „срнску" вјеру треба да га јединокунно и јединодушно уиравља н лијеиу народност српеку — „за крст часни и напријед. Свето јеванђеље иек је вођа у раду и слободу златну." Заиста мало којп народ имаживоту, иа се неће ожеднит науке Христове на ђаше овакових својих мученика," {Наставиће се.)

њега се наЈВише пште да то чини, Јер: иодј ељ е н а т у г а, у н о л у ј емања; п о д ј е љ с н а с р е ћ а, у д в а пут ј е в е ћ а." А то богме, не чинн онаЈ* окорјелог н тврдог срца, него онај кога боли туђа боља, а радости туђа радост; а то не чини онај којн ее велича те се не може да снусти са животом у свој „прости" народ. Српскн свештеник није с овим, он не може бнти