Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 11. и 12.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 181.

св. Саве освећеног (5. Декембра). Иза литургије и ручка тога истога дана с куријером оиет се вратио у Каиро, јер ваља сјутра оиет служити на храм тамошње цркве св. Николе, тога лијепог крсног имена; славаму и милост! С нама је заједно дошо п Тнваидскп владика Матеј, па 1.С н он као и ПорФирије бити у Литургији. И тако од б. Декембра ја сам гост у двору старца патријара, п бићу тамо до васкрса, ако Бог поклони здравље, п имајући лијепу дружбу са љубазним владиком Тиваидским и пречастаим архимандритом Нектаријем, коју нам зачини са честијем доласком из Александрије његово блаженетво натријарх СоФроније, весели и пријатии „етаричак божији." Баш кад сам хтјео ове врсте да закључим, врати ми посјету овдашњи Аустроугарски генерални консул г. барон де Рости, те на дужем посјету у са.тп рече му патријарх на примјетбу баронову, „да сам се добро поправио у здрављу" : „Митрополит је Сава мој љубимац, па може сваке зиме доћи у Каиро ; његов квартир и трпеза, стоје му вазда на расцоложењу, на ако хоће, (шалећи се) може за резерву понијети и кључ од своје ће.тшје. Овом приликом спомену ћу о једној посјети, којој се у Каиру баш нијесам надао. Јануара 10./22. јавише ми да ме тражи неки цивилнп господин, те су га увели у салу патријархову, 1>е чека да ме види. На мој појав мишљаше он да сам ја патријарх, а ја опет помислих да је он некн консул. Кад осукани старац под бијелом брадом каза да је иравославнп Србин из Унгарске, благородни „немеш" Павле пл. Риђичкп, внтез Скрибешћанеки, зачудих се кад проговори сриски, и каза му ко сам. „А одклен овђе.да се нађемо п познамо ? !" Дошао сам вељу ради здравља. А ви куда путујете ? Ја ђпрам (облазим) свпјет: био сам на сјеверном полу, пак ћу сада по Африци, Нубији, Палестпнп, Грчкој, Русипји да шетам, имајућн хвала Богу средства и здравља." — Каза мп да је скоро био у Риму, одаклен сс и враћа. 0 ходочашћу и ауденци код папе развезосмо у. шире, и прича ми, како се ради ауденце најприје јавио некакву МопвеЈ^пеги (ваљда кардиналу). који му је рекао : „да његова светост дава ауденце по ирограму пронпсаном." „Но пошто му ја каза, ко сам п одаклен, нешто се замисли, иа ми рече: „причекајте овђе, а ја ћу сад доћи." Пошто се вратио, обрадова ме, да могу ејутра ући еа једном римском деиутацијом, те еам тако н учинио. На нојав папе сви падну на кољена п ириступе му руци а прије папучи, на и ја. Папа ме пред свима ословио, рекавши. „Драго ми је, што видим међу вама и једнога г р ч к е р е л и г и ј е, из Унгарске, коме је 83 љета (у том се папа поправи „А поп оШиПа 1ге та оШиПа (|иа1го!." Г. Рпђички, тај свјежи и лаки старац као Аврам, отишао је уз горњи Нил, пак ће онда у Јерусалим и Атину а одатле у Кор®. Г. Риђички врнуо се те у Нубији купио јдну мумију, коју

је намјенио поклонпти „Српској Матици" или у биоградскп музеј. Једнака судба двојице другова. То је негђе 1836. годиие. Два друга, два вјерна побратима, живљаху у Стамболу; Стаматије 3., по занату терзија, а Агатоник II., по вјештини „бојаџија", оба одрасли и пристали момци као двије златне јабуке, или као двије ђевојке, што их „грчка крв доноси", да јо два ока да их се нагледају. Је лн светац или неђеља, оии су заједно у цркви ; је ли ШЈТња „канком" ијш „сокаком", они се не раетају. Само кад је радни дан, тада су оба у послу, јер га имадоше. Ниједан бојаџија није знао шарати, ни у гране боју сложити ио шикли одадајама и госнодским ћошковима на убавоме Боспору, као млади Ататон; а ни једну „Фереџу„ опет скројити' ни саишти по моди и ћуди великим „Ханумама", као лијепи Стаматије. Али само једна налази мане тој вјештини, нити јој по ћеиФу може да удеси одјело. Та бјеше Салиха, удовица млада као капља, а „зенђила" паром и „малом" — — — — — — „Љубав није шала", вели пословица. Узалуд га одвраћа вјерни друг Агатон, да се мане „ћорава" посла, који може имати зле пошљедице. Не помажу ни еузе мајчине, и заклињање Богом и свима светијем, па ни „арамљивање" посисаног мајчина млијека ; још је нај јачп плач двију неудатих сестара, којима би брат и нехотично бацио на пут грану среће. Сјети старе бабе не ватају корјена, 1)0 је бујна страст дубље заватила! Дошао је ред и на патријарха, да он лнчно зове пред себе Стаматију, те одвраћа душу од пакленнх врата, и одржи углед једне иороднце; па опет све узалуд! „Та она се мени обећала да ће се тајно иокрстити", а ја њојзи да ћу примити привидно турковање, па нашој женитби нема шта ни власт забранити, бијаху потоње ријечп стаматијеве. Једнога јутра јавише се два најуиливнија Грка са „мегали" логотетом на селамлику управног везира, са лијепом сумом златица у Фишеку замотане, и са понизном молбом од свега „милета" и патријарха: да он као моћни везир, како зна и умпје по своме „мерхамету" (милостивом срцу), разбатали ту женитбу и привидну превртанију вјере. — „Пеке, одговори везир : то је моја брига, и будите по све рахат", на их одпусти. Још те ноћи Салиха је била иребачена са робињом на азијску страну по тајној полицији, а друге ноћп на принчевијем острвима, метнута нод назором, да јој ни тица ући не може нити одатле ко изићи. Прођоше неђеље двије па и трећа, а од Салихе нн гласа ни трага. 0 невјерству њезину није могао ни помислпти па најиослије дође на црну мисао, да је њу „по-