Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 2.

Д.-Б.-ИСТОЧНИК

Стр. 21

„драги ага! пошто је", а он одговори: „драга рајо моја! нећемо се погађати, него што сам ја дао, то и ви мени ако хоћете дати, онда можете и купити, а.ш ако нећете, онда ћу га ја са собом понијети у Сарајево, а и у Сарајеву ако непродам, онда ћу га опет метнути у своје бисаге и однијети у Бањалуку", ови опет и други пут проговоре : „пошто ]е драги ага! ? и отклен је у тебе ?" овај одговори: био је рајо тај исти Крст још два пута код мене, па га је калуђер из ман. Гоминице одкупљивао, а сад га није

могао одкупитп, јербо се много за њега задужио, 113 дуката за сб, жито н аљине, а и ви ако хоћете дати те новце, колико мене кошта, онда ћу вам га п продати, ако ди нећете, моја ствар у заме, а ови га замоде и кажу, да ће купити, само да ће му сад пола иоваца дати, а другу половицу, кад се из Сарајева врати, док и онп пзмеђу себе покупе. — Овај на то пристане, онда му они даду подовицу новаца, а и Другу, кад се вратно нз Сарајева прпмно је. (СвршиКе се.)

Смијемо ли напа у (Наси Сад да прикажем материјално стање нашег свјештеника, а у томе и извор „бир" из кога црпи свој и своје породице ужитак. Како сам из овог кршевитог краја из Херцеговине, то ћу овај дио однијет на херцеговачко свјештенство; — ово рекох ради равнања. Херцеговина је земља брдовита иди боље рећи каменита; те према томе има мадо земље за обрађивање а много грда и трбуха за напунити, па управо није ни чудо што нас Херцеговаца има много по странама, н што смо на страни чуварнији, јер смо се научиди једном патити, па не би ради још. Није много издангубио док је онај рекао : „Херцеговина цео свијет наседи, а себе ие раседи". Ово шака српског народа поднјељено је вјером на троје, и онај трећп дио нећу рећи најсиромашнији, као ни умно најназаднији (но баш најнапреднији) јесу Срби правосдавни, који су по вчрошима трговци и занатдије, а по седима кметови Трговина из дана у дан пада, нешто зато што свак хоће да буде трговац, а нешто зато гато трговци немају међу собом слоге, но сваки завидећи гдеда да му ногу подметне, а највнше зато пгго трговина предази у туђе, на наше накаламљене руке. Занати падају нешто зато гато се хоће још да оре адамовим плугом, а највише зато игго мода унесе мјесто гуња и чакшира, панталоне н капут, а мјесто тамбора и шкутељке некакве крпе н чипкз, које се само могу једанпут обући, ако се хоће да живи и вдада „напредно по моди". — Сељак истина издире и што може и не може да пз камена умијеси задогај љеба ади нешто мисао да за другога ради,

ати свештенство? вак.) убијају му и оно мало вол>е и снаге те слабо од њега има ономе коме мора дати а камо ли ономе коме не мора. Ово што рекох о трговцима, занатдијама и сељацима овамо односи се на исте и у Босни јер нијесмо дадеко ни у чему. Код оваког стања наших парохијана море дп свјегатеник имати боље стање него што га данас пма, иди море ди рачунат на боље стање? За свјегатеиика, којн нема пандура, вазда је неродна година. Он вазда побирајућп оно чемерног свога бира прождре коју горку ; као н. пр.: „И циганке имају образа, виде да се нема од гатадати, а наши га поповп немају". Ово језаиста горка јабука, коју евјештеник мора да ждере на своме путу са пустим бисагама и торбама. Јест, она је горка, али је мора ждерати, јор бољи је и црн кодач, него празна торба," са којом не може се кући кренути, у којој му и старо кагаље и нејако пдаче. Наш евјештеник никад торбу не наиуни, па и на оно што у њу метне, упре свак очи па и говори : „дахко је попу, њему свак даје". Сад додајмо ове онима што багатедишу попове, онима што нападају на њих ка онима што ништа не могу датн, имаћете врдо мали збир, и сад ако свјегатеник сасвим пушти на вољу парохијана гато се тиче давања, онда му је куку у дом, никад дгије јаке за вратом. — А иогдедај, драги Србпне, онога спромашка са седа, кога не можега ни почему познатп да. је свјегатеник до по оно разборугаене косе и уведог и поцрњедог дица. По одиједу, по животу, по храни И оној „дубокој" кеси. познаћеш да то није народнн учитељ но просјак, познаћега мучни живот а не по ономе: „дахко јепопу". Не суди