Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 164

Д.-Б. ИСТОЧНИК

ЈЗр. 11 и 12

својој слободној вољн не пристане на отмицу т. ј. на брак са отмичаром г ). Пошљедовател.и протестанства кажу : „Ако, је иице отето, треба да се пушти на слободу и то, ако је недорасло (малољетно), да се преда очинској власти; ако је одведено, дакле с' њезином вољом:, а преко воље онијех, под чију власт спада, треба га такођер повратити ; брак, *) 8сћиНе стр 396.

који се међу тијем склопи, не вриједи, а може вриједити само онда, кад се сагласе с тијем они, којих је потребап глас, да се брак правилно закључи х ). Австријског опћег. грађ зак. §. 50. гласи : „Пристајање на брак не вриједи ни онда, ако је очитовано од стране отетог лица, док још није бгм.о на слободу пуштено." *) С. Кигшапу: Нап(11з. с1. а11^ Ећегесћ^ез стр. 140. (Насгавиће св»)

Слово о ..духу врсмепа".

Говорио митрополит Зворнички Дионисије 26. Марта тек. године т. ј. поста у катедралној цркви у Д. Тузли. (Свршетак.)

на о

недел>у чаеног

Три су ствари на које треба, по мом мишљењу, да обратимо понајвише сву пашу пажљу, јер су оне најкорисније по нас и најпробитачније за нашу цјељ; а то су : породица, школа И религијозно васпитање. Породица је темељ н главно огњиште моралног изображења човјека, те за то кад се хоће да оцјени морално стање каквог друштва или народа, баца се поглед на породицу ; јер ако су добре и моралне поједине породице, онда је ријети да је и сав дотични народ добар и моралан; напротив пак, ако нису породице у свом добром реду. У крилу породице најпре са мајчипијем још млијеком исиеавамо и прве клице сваког даљег нашег развијања. Дужност пак родител.а није само да роде дјецу и да им живот очувају, него још већу они дужност имају и да их васпитају и упућују на добро ; треба да уливају у млађана срца свог порода дух и искрене љубави према Богу и ближњем, према добрим наукама и дужностима њиховијем према цркви, домовини, држави, својим родитељима и самим себи. Али ово нетреба изводити просто ладнокрвно, већ са најосјетљивијим начином н живим ријечима треба сијати у њежно срце дјетета благородно сјеме свију горенаведених племенитих мисли. Засад сло ми још по несрећи далеко од тог реда и начина; али баш зато морамо што прије прегнути и на то, док још имамо времена, да не би се послије узалуд кајали. Нити дакле треба батином и плашњама дотеривати дјете кад зађе с' пута, нити га пак мазити и митити, нити га учити на лакомство и на убитачно уживање испуњава?вем његовпх безумних жеља и захтјева; јер на тај

се начин понајвише дјеца кваре. Дјецу своју треба од срца љубити, те зато нитп пм давати образ, нити их пак стрељати горким и наопаким погледом; а понајвише нетреба им хрђав примјер давати ; никад нетр>еба отац 'и мати пред својом дјецом да се свађају нити да се шалакају несланом шалом, него да се вазда једнаком љубазном родитељском озбиљношћу према својој дјеци држе, причајући им родитељском накланошћу и пријазношћу племените и узвнтпене приче и заповједајући им благо : да врше своје покућне поелове; п уопће — као што каже св. Апостол Павле — треба „их гајити у науци и страху Господњем." (Ефес. 6. 4.) Такви само родитељи могу поуздано датии себи и народу и Богу и цару добру и ваљану дјецу. Да пријеђеме на школу нашу. ГПто започиње породица с' дјецом, то довршује школа. Школи припада да просвјети ум дјетета, да му облагороди и морализира сућут и да му ојача и укријепи добру вољу, пружајући му добар начин и лакоћу да би могло схваћати добро и без муке што учи, мрзити на свако зло на свијету на раскош, на лолање и тпм подобна, и да може задобити љубав и неодољиву вољу и наклоност на свако племенито дјело. А то све једино се може постпћи свијесним, ваљаним и вјештим учитељима, који су не само посвећени срцем и душом свом светом позиву, него и узор побожног и моралног владања, и то све на основу најчистије педагошке сиетеме и личне вјештине уз доста стечене учитељске праксе. А оваке добре учитеље треба поштовати и пазити као