Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 13 и 14

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 203

омладине. Ово тек рекох да се види, да наша младеж нема у многоме право. Јесмо ли сваке неђеље у цргеви са китом цвпјећа у руци, по оном нашем старом обичају, кога се ваистину не треба стиђети ? — Нијесмо ? — Јесмо ли у слободним часовима око учптеља и свештеника око српскс школе, књиге ; у друштву које води Српство напретку ? ! Мало ? ! Дакле , игга радимо ? Овијем ја не вријеђам, већ ако зато што говорим што јесте. Истина, ја овђе казујем и гријех и гријешника, али уз ово и то радо казујем да има и ваљане младежи која прегиње за образовањем у српском и православном духу. Има доиста, мјесга гдје се младеж не оглушује евога, али мора се припознати, да еу радише у м ;1њини, те мора панути у очи : наша празна црква, наше читаонице, књижнице, пјевачка друштва и јадно стање вјероисповједних школа ; све је ово пало на мали број радиша. Давно еу наши стари реклп: „Ко се у младостн не учи, тај се под старост мучи". Мора се признати да се паша младеж учи; али се треба запитат : чему ? Ако ће се истина говорити, мора се признат да у предметпма „п о моди" не изостаје се; а то је доста, по пгугтл.ем схваћању, да се рекне: овај народ шпри ру ке цивилизацији. А на то мп саскромним мишљењем велимо : у т а ј г р о б п о л о ж и ћ е м о благо нашег народа, паи оно што нам бабо еа знојем лица свога заради н остави; али не да странцу поднжемо „хотеле", но себп домове ђе пзвире срећа рода српског —• цркве и школе. Наши родитељи, нијесу толико високоучени да би могли измјерити до краја све користи од науке; но не смијемо тврдити да и они нијесу много криви, што се наша младеж не одаје на науке, но волп „плети котац, као и отац". Чисто ме управо стид изрећи да их има и по варошима да не виде користи од науке. Рекли су наши стари: „Ни неваљалу теци ни паметну остављај." Тако сви умијемо рећи, али то мало који хоћемо послушати, но све грабимо за земаљским благом, као да је то благо и срећа којим се нашљедници усрећавају. Сваки, који озбиљно мисли о нашем подмлатку, одобриће, да се они новци потроше на изображење наше младежи, што се данас троше у зидање палата и дворова. Ово су зграде, које вријеме врло брзо може срушити, а наука

не подлежи ни ватри ни води; она свијетом влада. Један мудар човјек управља читавом земљом, те буде од користи читавом народу, а да је његов бабо оно благо ерушио, у какову палату или затворио у какову касу, или закопао у какав ћуп. од тог научара покрај свега злата и евиле био би можда ни вшпе ни мање, но — скитннца и просјак. Зато је права родптељска дузкност управптп своје чедо на пут духовног живота јер, наука и од највеће сиротиње избавља. Мудри људи веле: „наука је у непоштену срцу најоштрија сабља". Тако је — и никако другојаче ! Но, види како вели премудри човјек старога доба : ,,Учи дијете према путу којим ће у животу ићи, па неће од њега одступити, ни кад остари."' И једне и друге, ове мудре ријечи за нас много вриједе у овим прилпкама и околностима, јер нам ђеца могу лахко постат туђе оруђе, те п сврнути са пута којим су нам ђедови ишли, па и славни били. Нека свакн родитељ у евоме дому на своју ђечицу боље припази, и на њих мало внгае пажње обрати, нек их не оетави самима себп, нек им пресађује нримјером у младу душу врлнне што красе Србина, Хрпшћанина и човјека — па ће Божија ти вјера, мање битн : безбожника, нграча, карташа и пјанана; а да н не говорпм о онима што дају душу да трећп буде без главе. Свештенпков је глас мало пли ни мало послутан ; те ћемо у доба летургије наћи пуну -— не цркву но каФану наше младежи, јер је то мјесто ђе се скупљају људн ,,од науке", „од напредних мисли". Па нек је и тако, зашто се ти л>уди не сјете Бога, ако не вазда, а оно барем седмога дана. ? Да не би когод од наше младежи озидао бедем, који би чувао гроб у коме би се нстодобно наша срећа и помисао на бољу будућност укопала — обратимо озбиљан поглед на њихово хрпшћанско владање, на њнхов српски поное. — Наше чаргаије пуне су наше младежи. На примјер: у Фочи има преко тридесет младнћа, и сви плету котац као им и отац. Међу истима има лијеп број, којн би могли продужити науку, али родитељи то не виде, на н веле: „нек иде овако, нек буде ко н бабо, па што Бог да."