Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 194

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 13 и 14

На Вв Бацимо ли за један једити часак кратак и летимичан поглед у нагау прошлост ; загледамо ли у поставгак и ток нагаег најранијег политичког живота и развијања; завиримо ли у свјетску, а прелистамо ли неколшсо листова нагае посебне српске историје, па ако проучимо гато нам причају о нагаој прогалости — можемо се брзо и лахко увјерити : да нема народа у свијету, у којем су од вајгсада, јога од почетка његовог историјског живота, почеле у великој мјери преовлађивати свађе и раздори, као у српском народу; а слободно можемо и ту жалосну истину рећи : да ни један народ у свјетској повјесници, није толико због тијех раздора морално и материјално пострадао, да је својом неслогом и обијесном самовољом својијех поглавара најпослије догаао сам себи и своје главе, својег политичног живота, изгубио своју слободу, своју државу и своју самосгалност, и сурвао се у понор политичког и моралног јаза, па да је препаћен и прекаљен одољео 4 свјема патњама и надчовјечанском се снагом одупр'о свјема мукама и очувао себе и своје народно биће : — као игго је српски народ! Јога у прва времена политичког живота нагаег српског народа, видимо га растројена и поцијепана на многе с/гранке, а српске земл»е раскомадане на мале и нејачке државице, над којима господаригае животом и имањем мали и незнатни господари ; или бол»е речено: за се самостални а многи од туђина зависни мали владарчићи, а сваки се храни славољубл>ем и грамжљивогаћу и напаја обијесном пакогаћу, завигаћу и осветом нротив рођене мајке Србије, иротив своје браће Србадије. Тп сами по себи мали и незнатпи владари а опојени тако великим, силним и страганим манама, тлачигае немилице своје подајнике — свој народ; они безобзирно просипагае крв браће своје, нокривајући обијесно српска пол»а тијелима срн-

ов-дан. скијех сииова и натапајући српскз земље крвљу њезинијех јунака! . . . Брат брату очи вади, брат брмту о глави ради! Заслијепљени страшћу и саможивијем зкудњама, а не бивош у стању -и не имајућн снаге да се собом дочеиају власти, силе и господства: одлазише у туђе таборе, да се послуже војеном снагом непријател.а своје зсмл.е и својега народа, те доводећи туђе чете и стојећи на челу душманскпјех хорда, удараше на своју домовину, убијајући и пустошећи народ и његове земл.е; оружаном руком порише мајчину утробу, из које су поникли ; жарише и палише, грабише и отимаше од парода све, чега се дочепаше ; душманском ногом а лицем нопрсканнм братском крвљу прштише народ из којега су поникли и који их је одранпо . . . Гријеси су то страшни, гријеси су то велики, гријеси небу вапијући,јер постајаху немилостпве убице своје рођене мајке, своје рођене браће и сестара! . . . Народ, кукаван народ ако се могао одупријети, он се јуначки одупр'о. а ако ли је подлагао душманској навалн, остављаше кућа и кућишта и бјежаше у гору и планине, тражећн уточишта у дружби са звјеровима, јер и они бијаху милостивијп од рвеговијех неситијех господара и издајнички намамљених душманских чета. Поља и ливаде зарашћаваху у трње и коров, а на згариштама кућа и кућишта кукаше кукавнца црна и тужна као и злопатња народа . . . Изгледаше као да је сам Бог окренуо лице и проклео тај народ, у којем се зачеђаваху онакви изроди! Али не! Он је проклсо његове несите и саможиве велпкаше, пуштајући их њиховим неприродним пријатељима на милост и немилост, који их држаху у дубоким тамницама и у заточењу, па најпослије им и живот одузимаше ти њихови пријатељи, они пријагељи, чијом су се оружаном руком послуживали, да се дочепају власти и да се попну на грбачу народну. Овакнјех