Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 218

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 13 и 14

већ и за наше сусједе, и даље народе, јер су посље неодољиве орде Азијатске као скакавци жариле, робиле и пљачкале питоме предјеле Хрватске, Славоније, Сријема и Угарске, а нико их није мого уставити. Чемерна су тад времена била по све Србе и Христову цркву. Редови себпчне госпоштине, и несложних велпкаша божијим попуштењем све бијаху ређи и ређи ; хиљаде породица бјежале су у туђи свијет, а стотине хиљада дјеце православне, уз грабљиве великашс- одоше у Ислам и табор непријатељски, одрекоше се српскога имена и Христове вјере прађедовске, и за пуна четирн вијека, гонише и затираше своје рођено племе; разораваше божије храмове, „наших славних цара свете задужбине"; ругаше се својој рођеној браћи, својој домовини, својој народности, и својој слободи!! У развалпнама пропалог и пространог нскад царства и српскс државе неста сасвим господе Хришћанске, оста сама сиротиља раја. „Постадоше лави ратарима' 1 . Од претешких зала и биједа у искушсњу, горко је страдала православна црква српска, све до нашог вијека и времена; нигди није било пријатеља, да барем пожали жалостно разоравање и уништавање народа, који је од природе богато обдарен свима особинама, којима се може подичнти једно лудско племе. И при свем том очајном стању, српски народ није сасвим клонуо духом. Није заборавио златно доба прошле величине, већ с гуслама разговарао се, дивно опјевао свијетле борбе и мејдане својих старих и нових јунака: Марка и Милоша, Старину Новака, Змај Деспота Вука, Рељу од Назара, Пивл.анпна Баја, Лима и Гаврана, Јанковић Стојана, Мандушића Вука, и многе друге; чувао је вјеру православну, топло се вазда Богу молио, и у њега уздао; тврдо вјеровао у бољу будућност, п борио се на све стране храбро, како под народним вођама и заставама, тако и као вјерни поданик славно владајућсг царског дома Аустрије, противу свих њених ненрпјатеља. Но када су тежине зала и неправда нревршиле мјеру, уз јуначку борбу за крст частни и слободу златну, топле српске сузе и молитве, допрпјеше до Божијс правде, па као некад давно Израил.ци из ропства Мисирског, стиже и наш мученички народ до бољијех дана, те му Вншња правда даде: на једноме крају Краљевину, на другоме Кнежевину, а нама у милој домовини

Босне и Херцеговине, досуди мирно поданство, под очинском бригом Његовог Ц^рског Велнчанства, новог и хришћанског нашег владаоца, као лађи тихо пристанпште. Изложивши тужна прошла доба, и мелеме на ране косовске, из дубине наше хрпшћанске душе и побожности, захвалимо свевишњему Творцу на милостивом дару и правди, и топло се данас помолимо у Божијем храму, за крјепост и здравље нашег узвпшеног Господара Цара и Краља Франц ЈосиФа I., кога смо ми сада вјерни поданнци; да Му Бог ублажл тешку жалост и тугу за губитком љубљеног нашљедника, покојнога крон-принца РудолФа ; да. Му подари мирно царсвање за благостање, срећу и напредак свију вјерних Му народа и поданика пространога царства и државе; да по слову св. писма (псал. 28. ст. 11.) „Господ благ ословп људе своје миром", да уклони на све стране узроке и поводе крвавих ратова, и по смиреној молитви великога учитеља православне цркве св. Василија: зле у благе да претвори, омладину да наставп, отпаднике да обрати и иоврати опет у крило и њедра светој нашој вјери православној; да заштити сироте, заробљене избави, немоћне исцнјели ; на све, а особито на наш драги народ српскп и цркву православну, свој небесни благослов и богату милост да излије, како би и по нас овде сретно било ово ново стање хришћанске управе, у којој се Божијим провиђењем сада налазимо, па да ми —• увиђајући праве узроке наше пропасти и наше несреће, одбацнмо клету завист, раздор н неслогу, којс нас по свуда обарају, те да се као права мила браћа једног рода, вјере и племена, срдачно сретамо, боље пазимо и потпомажемо; да по дужности хришћанској добро чинимо, ђе год који може, а особито у корист и ползу драгог нам народа; да љубимо више свега како своје племе, тако и нашу свсту вјеру православну, чуварпцу имена српскога ; да чувамо наше обичаје, и чистоту лијепога српскога језика, те да га не кварпмо, лакомисленим иримањем без нужде туђнјех израза, и туђијех ријечи, с којима се Србин ачи кад говори; да бивамо даље људн од ријечи, истино побожни, добри и поштени, па дајући Богу божије, а цару царево, да се из нашијех дјела и одношаја према сваком и у свима радњама с правом може казати: Овај народ, ово мјесто п ови људи знаду за Бога.