Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 13 и 14

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 199

из којег је и поникло, било одано, с народом је зкивпло и за срећу и напредак његов радило; оно се с њим веселило и радовалп, алп је и с њим и за њега патпло и подносило дуго трајне муке и патње рода свога. Свештенство је наше прогањано, мучено и злостављано. Оно је за вјеру п свој народ умирало мученичком смрћу и њом печатило истину својег чистог родољубља ; оно је на копу, на вјешалама, под крвнпчким мачем, на згаришту, прободено бојним копљем, смрвљено буздованом, у тамницама, под гомилама камења, припсчено као бравче на разкњу : пуштало потоњи дах своје ве.шке душе с молитвом и благословом за Српство, за свој народ н вјеру православну. Свештенство је српско дијелило с народом срећу и несрећу. Патње народа његове су патње. Оно га јс прикупљало уза се у цркве п манаетире, те у њем будило н распаљивало осјећмје вјереке п народне. Оно је чувало и подражавало лијепе народне обичаје, поучавало народ вјери и свима врлинама хришћанским, предњачећп му у свима народним дјелима. У кратко рећи, нашп су народни свсштеници увијек били најоданији синови православља и народностп, најискренији пријатељп и вође народа. Па и садашње наше свештенство, угледајући се на своје врле предходнике и јуначке борце за вјеру иравославну и народ, на ту своју дичну у Христу браћу, који очуваше српству вјеру п народност, — оно је дужно, оно треба, па да тако речемо, оно мора радити у правцу оних старих пастира и бити у данашњем добу не само чувчри лијепог православља и вјере хришћанске. не само прави и искрени пријатељи својсга народа, већ и покретачн народњега напретка; јер, само се такијем радом могу одужити својему народу, испунити своју свету' и узвншену задаћу и узвисити се истинским дјелима на ону висину, на којој стоји оно велико коло правих народних добротвора, искрених родољуба. Оно не смије стајати скрштенијех руку, оно мора

и само радити, нодстрекавати и потпомагати народну просвјету у свима гранама напредна живота; оно је дужно спремити народу храну душевну; његова је задаћа бдити и рчспал.ивати огањ народнијех врлина, а таманити и пскорјењаватп опачнне и недостатке ; оно треба да чува народ, да будним оком пази да сс у чнста народна срца с навалом нанредне струје не улије и отров свијета; оно је дужно да пребере све што се народу пружа, па да од тог нзбере што је за народ, његово срце и његову душу; оно је позвано евојим положајем и по својој светој дужности да отвара умна народна врата напреднијим мислима и кориснијем знањима, али само онима, која су сугласна с јеванђелском науком и православном Хришћанском вјером. Задаћа је данашњег свештенства већа и разграннтија, одговорност устостручена, позив увеличнн, јер се не тражи данас гола величина духа и храбрости, већ висина знања и одушевљења ; — та престала је борба с мачем за опстанак а настала је умна борба на коју наш народ није спреман, а њој је већ изложен, па ако џиновски не буде корачао, ако се не буде ширио и напредовао, пошљедице ће бити огромне п недогледне, а одговорност пред Богом, потомством п историјом пашће на свештенство и учитеље — те најпозваније вође народне. X .V. У данашњим нашим приликама, кад се крећемо и ужпвамо слободу, нека нам је девиза: .Бубав православљу, љубав својој црквп, љубав својој школи, љубав својем народу и њсговом напретку и срећи, својој народноситн, својим лијепим обичајима и србињским. врлинама ; поштовање и вршење закона свете наше вјере п прописа земаљских закона. Злобу, завист, себичност, љеност — те шћери пакла — одбацпмо, јер оне руше и раздиру народе. Гдје оне царују, ту се понор смјешп, та, оне му жртие спремају. Жалосна је судба онога народа у којем искрености није, и у којем ласкање пред