Dabro-bosanski Istočnik

0тр. 200

Д.-Б. ИСТОЧНИК

сујетом са прекрштенпјем рукама клечи. Бјсжимо без обзира од ове ннсгге страети ; света истина нека ласкање замијени. Заборавимо лкчне користи при општем добру народа нашег. Света наша вјера и народност не треба да су нам празне ријечи. Желимо ли наш опстанак, развптаЕС и напредак ; желимо ли срећу и благостаље народно, и што љепшу будућност : то ирнгрлимо ону изреку, која се тако често отпскује са српских усана, којом Србин уздише, о којој толико сања и за којом тако жарко чезне; изреку српског срца крвљу и иатњама заби.љежену на народњем грбу : „Само слога Србина снасава!" јер, гдје је слоге, ту је и Божијег благослова. Ирошлост иека нам је учитељ у садашњостп, а обадвије путевође у будућностп. Не 1'азпмо племеннтс тежње, поштен рад и установе, па оне потицале ма од којег члана народњег, већ нх поштујмо п потпомажимо кад су на корнст наше цркве, школе п народа нашег. II опет велимо : цијенимо, поштујмо и помажимо врлп рад, иа ма чиј он био; прпгрлимо искрену и иоштену тежњу без обзпра на то, да ли она потиче од богата или снромашна, од учена илн неука, јер цјелином се ради, цјелином се напредује, а познато је, да је „свако дрво у снопу јаче". Богат сиромаху, учен неуком, моћан немоћну, силан слабу и нејаку, нека пруже руку љубљене искрености н братинства. Нс предусретајмо с пакошћу, завпшћу и

ноповјерењем све нгго је добро и честито, ако то није од самнјех нас иотекло; не грдимо се и не брукајмо, да нам се туђин смије, да нам се руга и да нас прсзире. Презримо себичност април 3 убимо слогу и братски споразум, јер док смо год несложни, и докле год сваки од нас само за себе мисли, не ћем! се моћи сложити п сљубити, не ћемо моћи радити за пас и наш напредак, не ћемо се моћи надати никакву добру и срећи. Не дајмо новода да се наше потомство сјсћа својпх предака, да не речемо с клетвом науснама, а оно с горвијем пребацивањем нашијех мана и нашијех јада. Нека слога, загријсва свако наше срце, нека влада братска л>убав п споразум између евештеника и учител.а, између овијех и општина; јер, ако ти осјећаји буду царевали, ондаћемо се тек моћн надати напретку, иначе — пропасти. Радимо сви за једнога, а један за све, па да нас впди Бог. „Чврсто стојмо, кајно стјена, кад навалн на њу Дрнна, протнв мрака и раздора, тога старог нам злотвора. Слога свакп пос'о ради, и напретку ув'јек сљеди, а неслога пако ствара и међ браћом зло отвара. Него будпмо сложпи сви, јер смо сви српски спнови једне нам мајке браћа сви." Ђ. П. и Ђ. Б.