Dabro-bosanski Istočnik
Св. 4 и 5
Б.-Х. ИСТОЧНИК
Стр. 197
спожде Ангелије, и свјатаго СтеФана I Пћпл иновића. Ва славу и част (поклон). Свјатих србских земли просветителеј Саввп и Арсенија и всјех свјатих от вјека Богу благом угодивиш и ва многа л.ета живот и здравља кир нашему домаћину. Пресветаја и премплостива мајка Богородица номагај нам и свјем православним христијаном, јаже о Христје. Амин. ■* * * Ову славу преписао сам из једпог старииског мјесецослова, који је минејским словима лпјепо написан, али није добро сачуван. По свој прплици, ова слава биће најстарија, коју су светптеници читали ири крсним именима; па немогући свехптеник сваком домаћпну на славу приспјети, онда тежаци почеше сами са својим званицама славе по овом начину говорити, наравно нешто изостављајући, а нешто дометајући, те зато и нису све једнаке, него су једне краће, а друге су дуже. Пред овим мјесецословом био је рукописни исалтир, доста лијепо и читко преипсан, но почетка нема, него заиочиње од 12. пеалма: докол'к господи завВдеши /ие кккони/к и. т. д. По свршетку псалмова нду пјесме мојсеове: понд1К господеки —после њих тропари боскјнсни : атлсккш скворк удикнсс — тропари по непорочних : скатк^к ликк окр ^кте ИСТОЧПИКК ЖИЗНН. — Затим: служба нашем госиоду Исусу Христу. — Пак онда: канон опШТ( (Н0/1ЕКНК ТрОИЦИ И ар\аггелб Н ПрЈТЕЧИ и СКГГ0Л18 НИКО/1 'к и вогородицн. — Жолитки от скклазна, егда скклазнилсе еси. — Ол8жка акатистб нрескетје когородице, са икосилха и коидацил^а ; по свршетку четири молитве. — Затнм : параклнс прескетен когородици, то јест молбан. За овим иду богородични осмим гласом, то јест за сви осам гласова. — тропарн коскресни, ко-
городични, ипакон. — тропаре за неделм и кондаке и скетилни кк понеделник. аггелол* кк кторник претечи, кк средб К()ес г г8, — кк четвертак апостолол\, — кк иетак спасн господн лк»ди ское — кк сбкот8: апостоли, л|8ченици, пророци и скетители. — Канон скетеи и жиконачалнеи троици, сткорение лштрофаночо. — ПафЈлиА заиочине л^кта от адал^а зсл! (7240) от \-риста а\(,-лк (1732). На последњем листу забиљежена је ова значајна записка: Оастакирл! глаголелш \|галл\и дакидоки и ггксни /иоисеоки. Такожде глаголел\и \ј-алтир рВка гр*кшна дјака лазе о г г села зокол\и Герзоко: родол\ К$гашкоки+1, от плел\ена /ирнгакчића, подписа се на а\|;лз. (1737.) гкткореша ск'кта зсл\е. л\есеца НЈНЈИ Е1. (тлака кт* к'кки ал\инк. Конецк. Примједба. Дјак Лазо Бубњевић што пише родом Вујашковић, то мујеотац био, који је укоиаи пред црквом герзовачком и имао је више главе велики мраморни крст од два метра висок а широк 1 '/ 2 метар : а тако и ниже ногу у величини као крст ударен стуб са потписом: кнеггк Кбешко Кбкн г ккићк. С лијеве стране на истом стубу пзрезаиа је сабља у величини коликије био и стуб. Ову сабљу, која се је налазила н чувала у амбару у кући Бубњевића у Герзову одипо је неки капетан- петровачки прије 47 година. Упореду његова гроба (Вујашковића) укопан је и Лазо дјак, сии Вујашков, који је имао више главе исти крст и стуб у оној величини као на гробу Вујашковића; само што је на стубу на гробу овог дјака био изрезан „дивит" и књига. Ови крстови и стубови и још више таки узпдани су у цркву Герзовачку, кад се градила 1858. год. Шпиро Бубњевић, протојереј у Герзову.