Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 256

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6

(0 стању сраско-тсравослсм Познавајућн патничко етање нашег ерпекоправославног свештенства у Босни, а и читајући дописе у нагаем листу Источнику не само да ми се длака најежила, но сам и саме сузе пролио, сјећајући се мог кратког живљења у овим покрајинама. Зато молим високопочитајеми гоеподин уредниче, да и ово моје неколико редака ставите у наш лиет Источник. Иричали су ми моји родитељи и старији ђедови, који су свештеници били, како су од евог српско-православног народа почитовани и љубљени били а и награђивани за своју свештеничку службу. Па сравнивши прошлост за садашњостћу, чисто би могла суза поћи и из каменога срца. Не велим, да је било мирније и безбједније стање евештеничко и народно; но чисто могу освједочену истину рећи: да је прије 30 година мога јавног живота међу овим народом много више љубави, почитавања а и друге покорности било, а боље је српско-православни народ службене заслуге свом пароху награђивао и више свега давао, А да је тако било, ево ћу вам поштовннн читаоци истином засвједочити. По свршетку четири богословека разреда у Београду 1859. год. на позив српеко-православне мостарске оиштине, као рођени син ових покрајина, дођем у Мостар 4. јулија 1859. за народног вјерозаконског учитеља у основне школе, и учио сам српску младеж пуне три године у трећем и четвртом основном разреду. Тога времена била су три свештеника у Мостару. Г. Јанићја Памучина, г. Гаврил Балорда и г. Јаков Говедарпца, иа сам очима видио да је г. Јањићја Памучина давао мостарскнм трговцима кад би у Тријеет трговине ради иошли по 400 жутије дуката, које је он попујући заслуживао? а камо данас таки поп које ће попујући толико стећп а да друге какве трговине не води. Па сам тако исто виђо на другима мјестима за вријеме мога тринаесто-годишњег учитељствовања код други свештеника. А и осамом себи могу вае увјерити, јер од кад сам се запопио 1872. Августа 6. па до окупације, ја сам толико зарадио у парохији да сам лијепу вућу купио, а нисам нигеом био дужан. А сад пак

ог свештенства у Босни.) при оваким околностима морам ју продати па се ранити, то сам доживио у мојој 52. години живота а 31. годину мога учитељствовања н поповања у овим покрајинама. Зато ја мислим да данашњем деветнаестом просвјетном вјеку недоликује да буде најпосљедња ствар поправљање стања српско-правоелавног свештенства, које је кроз петстогодишњег тешког робства и патње под варварским јармом стењало, кријући се по шумама, гудурама, пећинама и другим скровитим мјестима, свету службу тајно и ноћу свршивало, народ у иравославној вјери поучавали и утврђивали, па и доста од грабљиви вукова сачували. За побир и тада је било као и сада, торбу на леђа па од куће до куће као просјаци те мити и проси, па који да, добро, али који неда, тога јави г. владики, а г. владика каже свештенику „Епитрахил и требник, то ти је паша, кадија и сва судија, немој му ништа у кући свјашченическога чинодјеиствија чинити па ће ти дати «. И заиста кад би то свештеник учинио, онда сам парохијанпн све доноси и даје, само да му поп у кућу долази. А данас то несмје бити из много разлога по вјеру нашу; свештеник мора му кући долазити, кршћавати, опојавати вјенчавати па и молитву читати, па му дао што зато парохнјанин или не дао. Свачије се стање до данас поправи ма колико било а српско-православног свештенства још у мраку чами!!! Ми и данас торбу на леђа и штап у руке па идемо од куће до куће дражимо сеоске чсе, иштемо, молимо, инадимо се, кавжимо се, у додир долазимо са парохијанима, па који неда и кунемо. Па кад то тако све мора бити, какав онда углед мора имати свештеник код народа, а какав пак народ код свештеника, то може лако сваки знати и појмити ? Зато треба да сви ми српско-православно свештенство молимо високу духовну власт АЕ. и Митрополитску Конзисторију, а преко ове и високу земаљску владу, да би наше стање у ред довела и поболшали; те нам систематичну плату установили, порезавши на парохијане у парама у мјесто досадашњег побира, или по порезној Форинти или по мушкијем гла-