Dabro-bosanski Istočnik

Св. 9 и 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 325

бину није лахко ни тренутно преварити, а камо ли превјерити. одродити илн из корјена исчупати. Сви раденици нек су уједињени, иа да нас Бог види и благосдови. Вршећи дужности ирема дому, према школи, општинп и цркви, искрено и без притворности, не ће бити узрока узимашу свјетских власти у помоћ и одбрану своју против рецимо својпх власти п свога народа, а ни опирати се иа своје свјетско знаше и материјално имаше, јер : „свештеници не морају каматирати, нити узимати постотке, ни такозвано „полудруго" ; а, овако се шта има и онима реки, који говоре: ако вам се не допадам, ја ћу у другу службу или пак државу. Није тако ! Ради п бори се, а Бог је нада и спаситељ! Нама свештеницима најмање приличи себичшаштво ; зато је и изречено оио горше правило лаодикиског сабора, а и ово: „свештене особе, или клирици, не морају бити гатаоци, ни врачари. нити се бавити гатаљем у бројевима, или звјездарством, нити правити такозване амајлнје, које нијесу него окови шиховнх истих душа. Који их носе, наредисмо, пека се изагнају из цркве." Управо рећи свештенику је строго забрањено варати. Који овако чини служи двама господарима а то по природи не може бити, јер служити: златном телету и правом Богу није могуће ни по Божијем закону. Уздржљивости у свачем, а особито у лакомству ; јер ево шта вели епископ Аврелије на картагенском сабору: „Потребито је угушити страст лакомства о којој нико не сумша, да је матер свију зала Наравно је, да што код световшака заелужује укор, то се тим већма мора осудити код клирика." Овијем је јасно изречено шта нам ваља чинити, да се сачувамо од порока а и казни; јер тај сав сабор рече: „нико није против пророка, против Евангелија поступио, а

да је без казни остао." Зато признаватн своје гријехе, значи и поправљати се;јер апостол Јован вели: „Ако речемо, да гријеха немамо, себе варамо, н истине нема у нама." Колико не смнјемо себе занемарити, те жнвити ио вољи својих страсти, ради иас самих ; толико то не смијемо чинити и ради народа, кога не смијемо занемаритп. У овоме правило 58. светих апостола заповиједа и прописује: „Еппскоп или ирезвитер, који пушта у немар клир и.лн народ, и не поучава нх у благочестију, нека се одлучи ; ако пак устраје у немару и безбрижности, нека се свргне." Има лп код нас немара, то морамо признати; поправљамо ли се, то треба у раду око цркве, школе и друге српству корисне установе внјјети; јер празне ријечи у неуре^еном винограду не помажу, плода не ће доннјети. Радимо без замјераваша, по сили своје снаге. Широко је ноље школа српска и црква православна. Прегнимо и за једну и за другу а прилике и мјеста, као свештеници имамо : са светије „двери," не пропуштајмо никад згодну прилику опоменути и посавјетовати браћу Србе, родитеље, очеве и мајке, браћу и сестре, штаимјекао иравославним Србнма општа и заједничка и света дужност. — Ово неколико ријечи да овђен прекинем и да обрнем коју ријеч и нашим општинама — тек ради договора. У рукама наших црквено школских општина велика је светиња српске школе и цркве; управо они су сиољни раденици шихови, они су шнхова постављена од духовних власти стража. Општина, према данашњим прилика, има извршити још вишу борбу, она мора очувати, да нам ко не нападне на мирно живљење школе и цркве и у шима дјелаше српског пра-