Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 330

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9 и 10

Јул. Р. Мајер: „Ако по врлини умови који се радо герирају као јунаци, осим материјалног свијета и свијета кога чулима осјећамо, у опште ништа вишег и даљег неће да признају, онда така подрзљивост иојединаца не само да пада науци на терет, већ јој ни мало не служи на част и корист." X. Г. Ернберг: „Књижевници, који како не могу даље, завршују н веле : нема душе ; нема и не може битп бесмртности; могу лично право имати, али они нису и не могу бити, не могу се сматрати као претставници природоиспитивања." К. Е. Баер: „Не толико на трајање васколиког покол.ења, колшсо на дал.и опстанак сопственог индивидуалитета почива сигурност, која нас оживљава" .... Духовни човјек стоји с цијелим створењем као и духовном основом истога у односу. Он једини од свпју становника овог змаљског шара осјећа религиозне потребе, или како се слутња о безкрајноме или та жудња о вјечном назива, која историју чевјечанства

креће и покреће и која се у разноврсним облицима огледа .... Опстанак човјеков не може се привезати за ову зем.ку. Мисао о бесмртности, посматрање и проучавање природе доводи нас до оне науке, коју нам св. писмо онако невиним ријечима изражава. Оно нас учи вјери, да смрћу није крај. Оно нам пружа увјерења и сигурности, да, када се тијело наше разлучи од душе, тек онда постајемо грађани цјелокупне васионс и улијева нам наде да постање није без напретка." Ако све ове доказе и наведене изреке научењака о суштаствовању нашем послије смрти добро и лијепо схватпмо, можемо слободно рећи, да нам је права истинита наука на постављену тему одговорила: да заиста човјек нкје само тјелесан него да п.ма и душу живу. бипс са својом сшцијалном егзисшенцијом, које за се ради и дејствује. На Петров-дан, Биоград, 1890. год. Милош С. Анђелковић, богословац биоградеког сјеменигата.

Подигпимо удружеље.

У 3. св. Б.-Х. Источника излшла је окружница високопреосвештеног г. Т>. Николајевића Д. Босанског митрополита са нацртом правила за фонд свештеничких удовица и сирочади, а у 4. и б. св. штампано је „отворено писмо" г. Растка Р., који правила у неколико поправља и допуњује, и вели при крају: „да се поради те се протегне не само на Д. Босанску епархију, него и на Херцеговачко-захумску и Тузланску епархију ". Ријечи су ми ове биле миле, читајући их обузимала ме је нека пријатност. Зидао сам у памети нашу добру будућност; а хвалио Бога, што међу нас спушта искре брацке љубави, слоге и удруживања. ЈБубав ће ова преко нас подгријавати бол>е и нашу љубазну паству, која је ње врло потребна за своје спасење. Овако раздраган овим мислима и усудих се ово неколико ријечи написати и предати јавности својој по Христу љубазној браћи, желећи да, бар, колико-толико послуже интересу наше слоге и удружења. Свештеник српски, та искра у мраку српскоме проводи цио свој вијек у св. божијем олтару н у народу, молећи се Богу за

народ и учећи га на вриједан и поштен рад. Свештеник се труди и довија на све допуштене начине, да од свога народа начини добра Хришћанина, хуманитарна човјека, отачаство љупца, вал.ана Србина, одабрана грађанина, храбра војника и послушна старијима. Тежак посао. Па за све то, што има наш срп. прав. свештеник у Босни и Херцег вини ? — Просјачку храну, слабо одијело, станове мале, низке, мрачне, хладне и још много које каквих других неудобности, које брзо руше здравл,е његово. Свештеник у таквој еиромаштини мора подлећи и пропасти. Средстава нема да се опоравља и подиже. Рецимо, да под првим ударцима не пропадне, али ако се понове једном, двапут и трипут, онда је крај свему, крај и његовом животу. Наш свештеник не живи сам на овоме свијету. Он је човјек. Он иза себе оставља своју породицу; него коме и како Је оставља ? Никоме и никако. Па, зар, сви ти људи од најмањега до највећега, за које се свештеник труди цијелога вијека, још се не побринуше да његов живот буде удобнији и да свештеничке удовице и сирочад не пате се глађу и голотињом ?