Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 334

Б.-Х. ИСТОЧНИК

С в. 9 и 10

сувремено. Па кад је тако амо онда не можемо друго што нн у школи очекивати. Знам да ће ми се овђе примјетити, да у њиховпм „наставним плановима" има нз религије и сувише материјала; и ја то признајем, али у наставним плановима, а не у дјечијој глави. У њих су наставни планови такви да се не слажу са природом дјечијом, они су тако опширни и натрпани, да их је са дјецом апсолутно немогуће постигнутн. — г Тјеца се њима више затупљају, него развијају. Па и оно, што се учи, учи се на памет — папагајски. Сами они кроје планове, сами дјеци предају, сами и на нспнту питају. Нико им се у то не мијеша. На испиту видјећете да се одговара као навјена машина, кад се отпушти. И то наше школске надзорнике врло задовољава. Они веле да се од тога нема куд бол.е. Ето тако вам раде та наша браћа, која долазе амо међу нас да нас просвјетле и нзобразе. II то су све Срби, Срби вјере православне, који не знаду или неће да знаду да се Србин вјером спасао, и да без вјере Србин не вриједи. Овако се ради има већ неколико година и нико ово у нас не увиђа; нико неће ни да главе на ово окрене. Поред срп.-прав. основнпх школа у нас нма и комуналнијех школа доста, — много више него вјероисповједних, и сваки дан све их је впше. Тамо су вам учител,и и Срби и Хрвати и Турцн — православни, римокатолици и мухамеданци. 0 вјери тамо нема ни спомена; а велики број наше православне ^јеце посјећавају нх. Од скора духовне власти почеле су наређивати свештеницима да на ову српску српчад мало припазе, да им предају по што год из „катихизиса". Него је ово још без свакога реда и начина и тек по гдје-гдје се почело. Памтнм, кад сам дошао на ову моју парохију да сам у комуналној школи затекао седамнаест срп.-прав. ученпка и једну ученицу. Међу њима било их је да су школу похађалн 1., 2., 3. и 4. год. Више но половину од њнх нашао сам да се нијесу знали ни прекрстити, па и они, који су знали научили су од родитеља дома; а ону малу дјевојчицу нашао сам код Фратра више од пола године, да слуша предавање из римокатолнчког вјероисповпједања. Ето -тако је то било н није никакво чудо, што такових случајева има под слабим или никаквим надзором од стране нас свештеннка. Код оваке слабе наше пажње какве хришћане и Србе одатле очекујемо ?

А гдје је још толики грднн број јавнијех стражара, који су вазда с масом народа, са сел.аком ? Зар они вјерн не наносе никаква квара ? Наносе, те баш доста. То су л.удп обнчно деморалисани, велики псовачи и без сваке побожности. Честим мијешањем и додиром са сељаком много тога отровног сјемена у селима оставс. Па н нашн војници посл>е двогодишње активне службе лијеп дио непобожности н деморализације донссу оцу и матери. Осим до сад побројених случајева има још много код нас снтнијех и крупнијех што нам вјеру роваше, а да се на њпх нико не осврће. Па ко је свему томе крив ? Нико други, него само ми православнн Србн или бол>е да кажсм неуређеност нашсга свештенства и црквено-школ. општина. Због тога највише је међу нама свађе и мржње, — а отуда долази да се цркве внђају празне, и да је свештеник код своје пастве слабо угледан. Мп нећемо да завиримо у нашу торнну па да из ње губу тријебимо, него тражимо ко ће коме да господари — свештеник општинн, или ова њему. Сваки час између једних и других виђају се неке распре, а све на штету наше опште ствари народне. А наша младеж, та будућност наша, која излази из школа са слабијом или ннкаквијсм религијознијем знањем, каква ће бити ? II шта ли имамо од ње очекнватн? То ћс бити саме материјалиСте и бринуће се којим било начпном да се новчано обогате ; за то ће се све жртвовати. На цркве ће се још мање обраћати а свештенство бнће у горим неприликама н презреније. За ово ће нашем свештенству највећи гријех на душу пасти, јер до сад слабо и мало радимо, што би нам могло пружити јемства за наш будући живот, живот православни и српски. Ми свештеннци позвани смо да у народу вјеру учвршћујемо и да тријебимо све оно што бп њој удило. А радећи о вјери радимо и о народности, јер је ово двоје код нас чврсто везано једно за друго. Посао је овај наш огроман и тежак, н изискава много Физичке и моралне снаге. Ово нпје за нојединце него за друштво. Нпје доста, што свештеник служи у олтару него треба и да проповијсда, треба своју иаству да изучава свему корисном и лијспом и за њу спасоносном. Лијепо је то, али колико ми имамо свештеника у Босни и Херцеговнни, којн знаду народ поучавати? Мало. Па шта нам сад преостаје радити ? Ништа друго, него треба да се здјружимо