Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 344

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9 и 10

као и онијех, који су садашњијех времена у тај ред ступили, износим овђе на углед садањем нараштају и даљем потомству, дасеуз осјећај благодарноети покојницима рече: „Слава им, и Вог да их прости!", а живећима још: „да им Бог подари још многа љета најблагоиолучнијег живота", — а свјема своју иајвећу милост и награду за њихова добра дјела, којима послужише н угодише Богу, Створите.љу своме. Од старијих времена познати су овп случајеви: 1. Славни херцег СтеФан, „војвода од св. Саве, господар Захумс.ки и Приморски, кнез Дрински", год. 1446 —1447. оснива и подиже своју задужбину цркву св. Георгија. 2. Год. 1676. неки „Илм \ки; кожи," обнови и приложи храму св. Георгија своме: „и>ц8 л»ишлен8 за д8ш8," посни Триод, из м.љетачке штампарије СтеФана од града Скадра. 3. Год. 1779. неки поп Никола Врањеш, родом Јечмепица, прилаже цркви октоих са 5 г.ласа, издан Бож. Вуковићем у Мл.етцима. 4. Год. 1785. јермонах Григорије Довољац, прилаже цркви већ прије споменути антиминс. 5. Год. 1797. откупљује: „рдк К ожи ИлЈа ЖмВтнночнћк 8 цркв8 горишВ при рјсце (јопотнице " минеј за мјесец април. Ово су имена добротвора п^звашњијех времена, од којијех само тако мален број оте забораву за вјечни спомен, а колико их је истек још другијех, у толикијем вијековима постојања те задужбине бити морало, чија имена, премда 'зацисана на небесима, ишчезоше за вјечна времена дугу благодарнога потомства. Слава и њиховом спомену!

Од новијег времена ваља забиљежити ове добротворе, који нас својим прилозима задужише за вјечну благодарност: 1. Год. 1869. Јован Апдрић из Сарајева приложи јака гвоздена врата, која су стављена на улазу у цркву. 2. Год. 1888. о Цвијетима даровала је цркви Висока земаљска влада за Босну и Херцеговину, велику краспу збирку скупоцјених одежда, сасуда и књига, као што је п иначе у неколико при.шка иружила цркви знамениту новчану потпору. 8. Год. 1889. приложи чајнички трговац Хаџи Перо Давндовнћ храму св. Георгпја, једне красно израђене двери. Ако је вјеровати народном причању, које, како је напрпјед расправљено, ус-љед многијех у прилог томе говорећих околности, пмаде основа и права вјероватности, — то су онда н дотични чланови знамените беговске породице Сијерчића, заслужили, да им се ов];е тако^е учини благодарни спомен, тијем више, што је њихово дјело, као чланова вјере, од чијих је посљедоватеља црква православна толике бнједе трпила, — тијем већег нашег дивљења, и божије награде достојно. * * * Винимо се за часак умнијем очима нашима, у оно далеко доба, кад је гра^ена херцегова задужбина, Какова лп нам се у томе значајна слика указује! Мучна ли су то времена била! Времена и славна и кобна,, времена судбоносног преокретаја у цијелој југо-источној Јевропи, доба великијех страд&ња и мука православне цркве наше. Османлијска сила својом ужасном младачком снагом руши и обара по Балканском полуострву све једну државу за другом, и валови те понлаве већ дуље времена запљускују дубоко у унутрашњост тадање, већ трошне