Dabro-bosanski Istočnik

Св. 9 и 10

В.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 34б

краљевине босанске, која големијем жртвама откупљује мир, и потрешену самосталност своју. Слабост у унутрашњем животу њену, и политичке и вјерске противиости, подјарене еилнијем страним упливом, обарају дједо краља Твртка I., сједињење српских земаља у једну, босанску краљевину, те дају повода и хране сепаратистичкијем тежњама старог Захумља, Травуније и Подриња, да се одлуче од праве Босне и њених краљева. Таково стање ствари износи на површину народног живота силнога војводу Сандаља, и његова синовца славнога Херцега СтеФана, који теже за тијем, да кољену Вука Хране, створе и осигурају нарочиту, на народном темељу основану владавину. Већ за посљедњпх година бурне владавпне краља Твртка II., Херцег СтеФан, насљедник силе, славе и богатства Сандаљевог, управља самостално својијем земљама у толикој мјери, да је и страни свијет сматрао његову владавину одвојеном од босанског краљества. Државне тежње своје крунише Херцег СтеФан по смрти краља Твртка II. тиме, што новога краља, Тому, — којега год. 1444. угарски уплив и моћ подиже на пријесто Восне, — не признаје својим господаром, већ узима наслов: „Херцег од св. Саве", и тиме постаје отац и установитељ толико значајне, славе и јуначне Херцеговине, али тиме долази у голему опрјеку како према своме краљу, тако п према османлијској сили, која силно тежи за освојењем цијелога христјанскога свијета, па и земаља босанске краљевине, те већ од прпје влада древном имовином кнеза Павла Радиновића (Тласинац и т. д.), а Исак паша савија гнијездо у Врхбосни (сад Сарајево) одакл е даје владарима Босне и потоње Херцеговине, осјетити премоћ и силу своје царевине. Херцегова државина

изложена на цијелој својој источној ме^и (Полимље и Подриње пред Гласинцем) опасностн турске провале, а са сјевера његов увријеђени краљ подиже се на њега, да га поврати у ирвашњи одношај прама босанској краљевини, — чему се Херцег СтеФан са толиким успјехом опире, даје краљ Тома чисто принуђен, да иризива у помоћ мљетачку и сваку другу могућу силу, иротиву тога првашњег подајннка босанске државе. С друге пак стране и вјерски однотпајп у босанској држави стајаху у врло мучном, тешком положају, а особито православије имафаше да претури преко своје главе многе биједе и невоље, што ширећег се и у срце његово продирућег јеретпштва (богомплства), што пак још у тежој мјери од силног настојања римскијех папа, да сав народ босанске државе преведу у крило западне цркве, у првоме пак реду владајуће особе, — па дакле и Херцега СтеФана, чијем се обраћању придавао наувећи значај. .Узалуд г. 1435. (ночетак Херцегове владавине) паис-ки инквизитор Јаков де Мархи, а год. 1439. посланик папе, хварски бискуп Тома, обасипљу Херцега СтеФана љубављу и указивањем на блаженства у крилу западне цркве, која да је тадај једина кадра, да даде уточишта и среће страдајућем православију, — Херцег СтеФан остаје непоколебим, као тврда стијена, у својој светој прађедовској вјери. Па чак и онда, кадје римскацрква славиланајвећеславље, проузроковано првим значајним успјехом свога вишевјековног настојања у Босни, обраћењем краља Томе у римокатоличку вјеру, који постаде највећим поборником и промицатељем римске вјере у Босни, у времену дакле, кад је римски папа имао највећег изгледа на обраћање Херцега СтеФана, у времену, кад се год. 1446. з