Dabro-bosanski Istočnik

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9 и 10

Као да се све нама приписује! . . . Око мишљење морамо имати на уму, ово мишљење имамо и одобрити, јер ми можемо много и порушити, али веома много, а са народом и све учинити, што је Србу и мило и драго. Врх наших мисли и нашег рада треба, да је: „Ви сте со народна". Ако, пак, не будемо таковн, куд ? . . . ако не стрмоглавце, или најбоље рећп : веома наопако. Јасно пазимо на дужности према свима и свакоме ; јер сви п свагс пазн на нас — ја велим има и право ! Дужност према цркви — народу, јест најсветија! Но ђе има дужности, има се рећи, ту долазе и нрава. — Да на кратко изведем; то је право — право: поштовања! од народа тражитн, што ће он вал>да и учиннти, према своме вођи и учите.ву. Ово најглавннје рекох, да не спомињем она многа права и дужности, која иду узајамно; како се не би приговарало народ хоће да свештенству обрне леђа, нли обратно. У потанкоетима није нужда разлагати, јер је иепобитна истина, да и народ од свештеника а и свештеник од народа има много да не рекнем све, тражити. Трудити се једној или другој страни да докаже своју самосталност и.,ш још, немогућу, претежност, то је само рушити раденике на једној бразди, то је дужност непрпјитеља српске и правоелавне среће и слоге. Уједињење права народа са правом евештенства нашег, јест нама најиотребније; — то радити мора сваки родољуб и православни син нашег рода, иа био он свештеник, учнтељ, трговац. занатлија пли земљорадник. Сви заједнички, па се не бојмо нн највећег непријатеља „пропаганде," макар била она народносна или вјерска. Ми свештеници морамо признати, да је нама већа и преча дужност пазити, и радити на по-

равнању; а кад се какова неприлика догоди попуштати или бирати, што веле, „од два зла мање." Ако хоћемо право зборити, ми имамо доста зала, па их треба укидати, не оном суровом и грубом критиком, но братскнм договором и иоуком. Ја нијесам за нападања, јер то данас п не смијемо ; а нримјер иек су нам други, код којих се снгурно можда и већих неуредности догађа. Нпје право сакрити зло, но јест корнсно лијепим зло искорјенити, ако га 1)0 има, или ако се појави. Као што рекох, свештенство има доста неприлика са којима се данас има борити. Ако ода само Богу божије у цркви, а затим мирно етупи у своју ћелију и за собом закључа врата: ето одмах Повике, да се ништа не ради, да се од народа бјежи, да се народу окрећу леђа, да се не ће да бори за народна права, да тај н тај није вођа народа, и све томе подобно. — Ако се који усмјели, па коракне који корак и у свјетски жпвот, те можда и јавну коју рекне против овог или оног поступка било школе, било општнне или кога друштво; ето ти одмах обратних ријечи, које попа гоне само у требник, јер други посао није његов; ако му баш у нечему не рекне влада, рећн ће општина или народ, а ако не рекне онћпна, рећи ће влада. Даклен у овом задњем случају т. ј. ако се макне својим погледом изван свога требника, мора бити двострук. Угоди ли једној страни, зло од другеи обратно. Нрема томе шта остаје но у својој ћелијп бројати 1,ане свога живота. Народ има право, што вели, да свештеник мора са народом; али не заборави народе! да свештеник мора имати чврсту потпору ако хоће дјелати са народом. Даклен, за један штап, то је наша потпора. Код оваке наше еопствене потпоре, није нам нужна страна помоћ; јер смо ми снажни у вјери