Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 464

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

вало: „Тон деепотин ће ајзхијереја" и т. д. а музика је свирала, и отпјевало се је „Ускликнимо". Затим је наздравио иривремени мјестни свештеник М. Карановић Високој земаљској влади, и захвалио се гостима у име народа. По свршетку здравица нредузето је уписивање добровол>них прилога од стране присутни гостију, који су се на велико задовољство добровол.ним прилозима одазвали. Како гостима који су били присутни овој свећаности, тако и иојединим родољубима који су послали прилоге, овијем се од стране општине изриче најтоплија благодарност. Весеље је текло до 4 сахата по подне, а Србадија и Српкиње играли су коло, које је и старца архијереја веселпло тако, да је и сам код кола више од 1 сахат стајао, ког је присуство још већма народ веселило, гледећи га међу собом као свог обљубљеног Архипастира. У б сахати упутило се је Његово Високопреосвештенство у стан уз пратњу свештенства и одличног грађанства и гостију, гдје се је дало одмору, које је цијелог дана како у цркви при освећењу, богослужењу и иначе са младачком снагом држао се.

Пошто се је Бзегово Високопреосвештенство дало одмору, весела Србадија поново се састала у школску авлију, гдје је слиједовало бенгалско освјетл.ење, баш кад су гости сјели за вечеру, која је довољно приређена; при којој је присуствовало чиновништво са гостима и грађанством. За вријеме вечере једнако је музика свирала разне српске пјесме, гдје се је радосно и весело вријеме проводило. По свршетку вечере пјесме српеке и коло текло је све до саме зоре у потпуном реду и веселом расположењу, као што то само код Срба може бити, само кад је братске љубави и кад је слоге. Овом приликом неможемо пропустити да овдје јавно и искрено не захвалимо нашем брату Србину мухамеданцу племенитом Асан-бегу ЧекиКу, који је иоклонио земљиште за цркву и школу у сред вароши. Бог га поживио и даље добра чинио својој браћи. Осим тога, свега добровољних прилога од појединих општина српских са стране и од мјештана, грађана Срба и других пало је близу до 1600 Фор. ; на чему им се овдје изриче топла благодарност и захвалност. Сански Мосш 4. новембра 1890. П. М. К. — у. 0. Г.

Крстоноше.

Српски је народ заиста до сад доста вееља, жалости, зла, зулума и неправде преко себе преметнуо. Да, наш је мили српски народ разних тренутака у својој прошлости имао. Ах, и то још каквих мили роде српски!! Српски народ носио је свилу и кадифу, а пошље дошао је дотлен, да се је морао ликом опасивати и у просјачко одијело облачити. — Ах, Србине брате, Српкињо селе! Н1та нам није наш мили српски народ преко себе преметнуо ?! ? — Па ипак је увјек макар понешто и невидљиво напредовао п чувао све оно, што му прадједови у аманет оставише : вјеру, језик, народност и једном ријечи све што Србина Србином чини и с чим се Србин дичи и поноси. Сваки онај, коме је до правде стало и без да се на што обзире, већ по оној: „Марко сине једини у мајке ! Немој сине говорити криво Ни по бабу, нп по стричевима,

Већ по правди Бога истинога Немој, сине, изгубити душе ; Боље ти је изгубити главу, Него своју огр'јешити душу." Мора рећи, да су у српског народа дивне и предивне прошлости; да је Србин тврђи од челика, кад се је кроз небројене муке и патње храбро и јуначно одржао, те сачувао своје светиње : прадједовску вјеру, српски језик, српско име и српски понос. — Ах, Србе брате, Српкирво селе! чувао је наш мили српски народ своје светиње уз она бурна времена, кад је сабља сијевала, а глава зијевала, — а нарочито ми Срби Босанци и Херцеговци. Како смо ми Срби у Босни поносној и Херцег земљи кршној кроз 500 година наше српске светиње очували, — те како смо се одржали у нашим красним народним обичајима, — — то нам се заиста сваки праведан и беспристраствен човјек чудити мора. —