Dabro-bosanski Istočnik

Св. 12

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 473

Све-све то човјека развеееии, па заборави и на тугу, која га је до тада гонила, или гони. Овдје је обичај о крснијем славама. и колач износити, те га за соФром ломе. Колач ломе исти дан крсне славе у вече. Ја припитам долибашу, шта говори кад се оће да ломи колач. На то ми он рече: — Узме се — брате најприје колач и окреће вичући: Помози Боже и весели Боже ! За овога сретнога колача. Да. Ђог да, да буде овај колач сретан и хајирли ! Колика га гонила ријека, шолико 6ило ■у нашег домаЛина млијека; коликае га млио млин, таолики у нашег домаКина био сир. У нашег домаЛина, да му буде здраво и весело. — Ако Бог да! Еолики му је иои, толики му био снои. Колики су у иоиа ђакови, ополики му били класови. Колика му кланица, шолика му граница. На гувну му много, а у кући споро, намно (образли) и бериЛетно. Да му буде стадо здраво и весело! Кад му год стадо одило, све му куИи, здраво доходило и куИи вајду доносило: сир, масло и дукате ; и здрависте ми, за сретна колача! Натегне из буклије и за тим се ломи колач 1 ) По вечери настале су опет пјесме. Туј бијаху и неколике дјевојке, те се и ту окрену срнско коло „ илаовито, виловито. и

Тако је трајало, до послије полу ноћи, те се онако уморни повал.амо на прострту сламу пред кућом и отспавамо лаки санак, у коме нас и сунце пробуди. Устанемо, умијемо се, поменемо Бога, те нам у том и планинка изнесе, да доручкујемо. Таман ми почели јести, кад ето ти нам и и осталога друштва са Сречајња, те и они поеједаше и ту, у шали и весел,у доручкујемо, Послије јела опростимо се са свима и кренемо у Фочу. Сад смо ишли горњијем путем, управ низ брдо Ретине, кроз понсситу лиснату — растовину и послије З 1 /^ сахата, дођемо у Фочу, поздравивши се један с' другијем и захваливши се на друштву, разжђемо се, сваки својој кући; оставши нам у памети лијепо друштво и весел>е, чега ћемо се сјећати много и много. У Фочи , на Крстовдан 1890. год.

Овај лијепи српски обичај има и сада у Пљевљу и Чајничу, само се овдје ломи колач за ручком. Занимљиво је, кад долибаша и домаћин ломе колач и кад со послије по~1>убе, а колач окречући вичу: ч коло одило, поље родило" и т. д. За буклију сз узима обићно једна калајли ћаса, у коју се наспе вина и метну неколике јабуке. Преломљени колач, дојели се присутнијем, а мањи комад оставе домаћину, вичући: „ево ти домаћине колача, па остави, јер може поп доћи". За тим свак редом здрави из буклије Колач се ломи иза очитане славе. За вријеме ломљења колача, сви су присутни на ногама, ово је укратко како се у Пл.евљу р&ди; а вое сам још из дјетинства запамтио, како је сад не знам, само знам, да се и сад колач употребљава". „Марко"

Српске пословице. Прибрао С. Бјелајац , свештеник.

1. Ако прасе сања, заиста је о помијама. 2. Што љепша бирташица, то скупље вино. 3. Свијећа је свијећа, ако је слијепац и не види. 4. Пси раскваре пријатељство за рад голе кости. 5. Отмјене гос.пе трећег мјесеца ра^ају. 6. Многи по обл^ку куле зида, а на земљи није кадар ни колибе. 7. Ко хоће ђавола у кући да има, нек жену вриј(фа.

8. Ко се за новце жени, тај пристаје поново служити. 9. Ко ђутурице живи, ђутурице га и ђаво однесе. 10. Кад се попови свађају, ^аволи се Р а ДУЈУ11. И звоно непрестано у цркву зове, а никад нико у њу не дође. 12. Гдје се парохије продају, ту попови вашар држе. 13. Великој господи не ваља у зајам давати .