Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1
~
Он разноси слатки мирис и лелуја косе твоје, А ти спаваш, слатко сањаш, моја ружо, цвеће моје !
Око мене никог нема, нити чујем жива јава, Небо ћути, земља ћути, све спокојно, мирно спава.
Само негде у даљини чудновати крик се оте, И задрхта у тишини, пун ужаса и страхоте.
Ја сам знао од куд усклик: то бенгалски тигар риче, Или демон оковани подземнога бога виче. —
А на чистом, плавом небу бледи месец тихо сјаје, И прохладни ветар душе са висова Хималаје.
= # = Вече је одавно прошло... У шумарцима густим Безбројних, малених тица звучни је стао хор; Поноћ је спустила вео. По долинама пустим Умукб људски збор. -
Само Дунаво шуми у мраку и самоћи,
Ил каткад одјекне звучно протегнут, јасан глас; То рибар рибара кличе по тавној дубокој ноћи,
И њихов сурови усклик долеће чак до нас.
А по обали цветној ми сами блудимо двоје, Нежно ти стежем руку, и слушам у ноћи тој Испрекидани уздах, и бурно дисање твоје, И стидљив шапат твој.
98