Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

~

Он разноси слатки мирис и лелуја косе твоје, А ти спаваш, слатко сањаш, моја ружо, цвеће моје !

Око мене никог нема, нити чујем жива јава, Небо ћути, земља ћути, све спокојно, мирно спава.

Само негде у даљини чудновати крик се оте, И задрхта у тишини, пун ужаса и страхоте.

Ја сам знао од куд усклик: то бенгалски тигар риче, Или демон оковани подземнога бога виче. —

А на чистом, плавом небу бледи месец тихо сјаје, И прохладни ветар душе са висова Хималаје.

= # = Вече је одавно прошло... У шумарцима густим Безбројних, малених тица звучни је стао хор; Поноћ је спустила вео. По долинама пустим Умукб људски збор. -

Само Дунаво шуми у мраку и самоћи,

Ил каткад одјекне звучно протегнут, јасан глас; То рибар рибара кличе по тавној дубокој ноћи,

И њихов сурови усклик долеће чак до нас.

А по обали цветној ми сами блудимо двоје, Нежно ти стежем руку, и слушам у ноћи тој Испрекидани уздах, и бурно дисање твоје, И стидљив шапат твој.

98