Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

__

М

ж ~ ж

Сиво, суморно небо... Са старих ограда давно Увели ладолеж већ је суморно спустио вреже, А доле, скрхане ветром, по земљи гранчице леже; Све мрачна обори јесен, и све је пусто и тавно,

Без живота је све. Изгледа, као да смрт уморну природу стеже,

И она тихо мре... А по каљавом друму, погружен у смерној туги, Убоги спровод се креће. Мршаво малено кљусе Лагано таљиге вуче, а врат- је пружило дуги И киша досадно сипи, и спровод пролази тако,

Побожно и полако.

= А = То је било — сећаш ли сер — пре милијун можда лета, Кад још нигде није било ових људи, овог света.

Ја сам био сам госппдар од звериња и од тица, Ти си била, миље моје, моја лепа невестица.

И сада се живо сећам на тихотно једно вече! Ти почиваш на мом крилу, а ниже нас Гангес тече,

Као стражар тавне ноћи бледи месец тихо сјаје, А прохладни ветар душе са висова Хималаје. Песме В. Илића (7) 2 97