Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

СУМЊА

У раној младости познб сам је лепо, Њено бледо лице, замишљено чело; Ја још љубљах тада и веровах слепо, И у свему видех савршено дело. ·

Ах она се јави једне бајне ноћи, Кад уживах љубав у чистој слободи; „Хајде“, рече сумња, „ти ћеш са мном поћи, Да тражимо пута, што истини води“.

Ја истину волим, па се дигнем с њоме, Но полазак беше пун борбе и туге; И ја дуго плаках у лутању своме, И у ведре дане, и у ноћи дуге.

Векови су прошли и времена дуга, Многа царства пала, а многа се дигла; Али моја сумња, кб и моја туга,

Још никако није своме крају стигла.

А моја ме мудрост мами сваког дана, Да се натраг вратим у пределе сретне, Где сребрни вали тихога Јордана Запљускују поља и обале пиветне —

Где безбрижни пастир у тихој самоћи Слуша тајни шумор са Мртвога Мора, И скромно верује, да у тихој ноћи То сам Господ иде преко мирних гора.

101