Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

Твој мили више чути глас, Никада неће рука моја, Грлећи тебе у самоћи, Расплести твоју густу влас; Нити ће икад више моћи Чаробна сенка тавне ноћи У загрљају наћи нас... И све то заштор Ја сам знао: Туга и радост — све је сан. И док сам слатки санак снивб, С гордошћу ја сам очекивб Растанка нашег тужни дан, Тако побожно факир пада, Служећи верно Богу свом: Свршетак игре смрт му спрема, Ах он од смрти страха нема, Него се гордо срета с њом.

, » »# Збогом!... Никада можда нећу

ЕЛЕГИЈА

- Када ме осени мрак вечите ноћи Ти ту нећеш бити, ти ми нећеш доћи: Страшна моја судба ту ми радост не да, Умирући поглед да те, милу, гледа.

Али ја ћу опет на дверима гроба Оживети мишљу наше златно доба И кб јасна звезда, невина и чиста, Твој осмејак драги мени ће да блиста.

104