Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1
= о а и
и
А кад вече падне, у спокојству милом Дух песника твога шумориће крилом Као тајни уздах око твога лица, Као шум и трепет Еолових жица...
ПОСЛАНИЦА ПРИЈАТЕЉУ
1.
Има дана и часова кад те ништа не весели, Кад ти срце и не жали, и не љуби, и не жели, Кад овлада мрачна пустош у дубини твојих груди, Кад ти поглед бесмислено у далеке равни блуди А тежак се отме уздах, и твоје се чело смоачи,
И ти не знаш у том часу ни од куд је2 ни шта значи
Пријатељу, тако исто мојим гуудма пустош влада, И на моје бледо чело хладна нека сенка пада. Ја у вече дижем пехар и наздрављам њиме зори, Дах студени да одагнам, дах који ми душу мори, Испред кога светла радост и небеска гине нада Као пвеће, које вене, кад студена јесен влада.
Да, јесен се приближује... На вртове мојих дана Маглуштина тихо пада, јер долази јесен рана. Овај хладни, чудни ветар, што ми душу провејава, То је весник, који јавља, да долази јесен права. Па зар тако 7... брзо таког Зар баш никад неће доћи Оне ведре, мајске зоре, и звездане летње ноћи 2 105