Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

тим

ен и ЕЈ ПИВА ан ачрња За ЈеЈ Маите ЈЕ овљу -те=7 и | 52 | ,

“

Кад нас борба смори и невоља свлада, И нестане давно многих пријатеља —

| Кад јесењи ветар с непогодом дуне,

И тајни се одјек захори у миру, Знај: то јече моје покидане струне, А То удара прошлост у сребрну лиру.

Васкрсне ли тада наше младо доба И долети спомен са веселим звуком, Ти се благо насмеј на дверима гроба, ИМ свега се сети — и одмахни руком...

У СПОМЕНИЦУ

ПРИЈАТЕЉУ ДРАГ. С. ВЕЉКОВИЋУ

Као пветак који пада,

Кад га мрачна јесен свлада Тако исто младост вене...

Ах остају успомене;

С нама живе пелог века, Утеха су за човека, Забораву он их не да,

јер у њима прошлост гледа.

С њином тугом он их воле, Док не клоне и он доле Као цветак који пада,

Кад га мрачна јесен савлада !

121