Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

Ја сам мудрошћу окрепити знала За нове жртве болну душу твоју.

ИМ ти си онда, сузом обливене, Љубави рајској своје жице дао... Певб си љубав чисту и невину, Ма да си у њој само тугу знао! Њ

Ја сам у срцу подстицала твоме Божански огањ, који душу грије Венац те зато није украшавб,

Ал те ни подсмех колебао није.

и у

Тирани нису твоје хвале чули, А сатрапима си пљунуо у лице, Спокојан буди, ако самрт хтедне На лири твојој да покида жице.

Дух твоје драге међ звездама горе, | Кад оставите прах свој у долини, | Са духом твојим стопиће се благо, Кб један уздах, као звук једини“.

У СПОМЕНИЦУ

ПРИЈАТЕЉУ СИМП Ј. АВРАМОВИЋУ

Кад протече младост, што нас служи сада И покида живот све жице весеља, 120