Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

==

АНЂЕО ТУГЕ

Са распуштеном косом, под венцем од љубичица, Спустивши блеђану главу на звучну, сребрну лиру,

М ја видим небеску слику. (Са покиданих жипа

Последњи акорд звони.

Божанска нека туга светли се са њеног лица И она сузе рони.

Анђео то је туге. По дубравама -тавним

Њезина чудна песма болно и слатко јечи;

У њојзи очајник тражи утешне им миле речи, ИМ њима тугу гони —

Она га у небо диже, дајућ му криоца своја...

Музо, хајдемо њојзи, јер то је сестрипа твоја.

ПОСТАНАК ЉУБИЧИЦЕ

Јунона, дојећи сина на своме облаку плавом,

(Осети над главом својом глас свога љубљеног мужа

И поглед обрати горе. Високо над њеном главом

Шарена дуга се пружа. ј

И Арес с осмехом стоји. Божица стидно се трже, И груди заклони брже.

Ах чиста капљица једна из груди матере младе

Кб светла, јутарња роса на травну земљицу паде,

И јасно затрепта тамо. А Химен са свога трона 125.