Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

Више њих се папрат дижеи с руина шушти стари, И с грактањем орб сури узвија се и шестари.

А суморна оморика над њеним се диже хумом, Она значи вечну тугу и пева је с тихим шумом.

ЦИГАНЧЕ

Безбрижно и мило дете, подигни витице своје...

Како си чупава страшно! Ах, твоје уснице рујне

И страсно, ватрено око, и груди свеже и бујне, Веселе око моје.

„Додај ми златни пехар. Из твојих очију, лане,

Ја читам страсну повест, које се многи још сећа,

Кад Бахус подиже војску на плодне индијске стране, На земље мирисног цвећа.

У вихорима страсти, са дивљом, помамном виком,

Скакаше безумна војска од људи, жена и звери.

И древне индијске горе оглашаваху криком, Истока бујне кћери.

Циганче, тако ми Баха! и ја сам међ њима био... _

Но ти ми објасни сада, шта чиним ово и гди самр

Ја видим да сам пијан, и ако, зашто бих крио Дирнуо пехар нисам.

124

3 |

|