Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

% КИ, | " 4 ТЕ С Пош пи ин | и _ шј рт и“ Џ ) . к ј ВРЛА ту пи | – "

узело тако угледно место, нити је кроз стихове једнога нашег песника струјало више благе туге, дискретне и отмене сете, у форми која је изгледала савршено подешена према тим расположењима. Чак и поезија Јов. Ст. Поповића, у његовом „Даворју“, у коме је пролазност и ништавило живота опевано са много патетичности и успеха, личила је на сув филозофски песимизам, у најбољем случају на добру лирику мисли, док су Војислављеви стихови у сваком случају били меланхолична и елегична поезија осећања.

Мислило се и говорило се да цео поетски рад Војислава Илића јако потсећа на карактер и тенденције француских Парнасоваца, на уметност правилних облиха, оштрих али хладних линија, незадахнуту осећањем, уметност формалну и формалистичку, која би више говорила слуху него срцу и задовољавала више наш дух него нашу душу, која би, једном речи, била више интелектуалистичка него емотивна. ја такву импресију нисам никад имао, нити сам то мишљење могао икад делити. Можда би се оправданост овог обратног мишљења могла најприродније и најлакше показати кад бисмо упоредили најбољег представника мисаоне, „објективне“ лирике, Ј. Ст. Поповића са Војиславом, и овога са најтипичнијим романтичаром, Јакшићем, с друге стране. Тим упоредним проверавањем не можемо избећи закључку да је поезија Војислава Илића према оној Ј. Ст. Поповића за-

Х