Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

је он и обичан живот осећао снажније и боље, него један Јаша Томић или Владимир Јовановић, који су се залагали за „реалистичку књижевност“ и били њени апостоли и поборници.

Ш.

Претерано, сентиментално осетљив, неврастеник, одрастао у рђавим материјалним околностима, Војислав је био незадовољан друштвом и животом. Живећи у једној још примитивној средини, у времену распаљених политичких страсти, у режиму који није био нимало наклоњен слободоумним идејама и покретима, он је био само незадовољнији ситуацијом у којој се налазио. То незадовољство је постајало јаче у колико је завидљивост и ситна пакост једне мале и примитивне средине расла упоредо са репутацијом коју је његов таленат стинао у уском кругу морално бољих и духовно просвећенијих. Тако се, постепено, али психолошки сасвим разумљиво, стварала, и јачала у њему једна жица дубоког унутрашњег незадовољства и револта на политички систем његовога времена, на друштвене нарави које су подлегале корупцији, револт на једно друштво у коме је он морао живети и трпети.

То незадовољство добијало је израза у његовим политичким, сатиричним пригодним песмама којих је било све више и више, тако да је број песама овога жанра достигао од прилике

ХМ