Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

210

И царица, шале ради, Диже једном пехар свој.

Бурни Терек јури брже, Бруји, тутњи Даријал И Тамара пехар врже У срдити, мутни вал:

„Гле! Кб златни пехар јако, Над ким влада моја моћ, Нека смело пође тако, За насладе једну ноћ —

Па нек' љуби моје очи, Нека грли вити стас;

Нека зора са истока Загољене нађе нас!“

Што у њеном беше гласу,

То подсмешљив тврди лик, И све стаде у ужасу,

Игра, шала, смеј и клик.

Ах се диже спрам престола Дагестачски млади кан, Око му је пуно бола, Кб јесенски, мутки дан.

Он се нагло из сна трже, Отуризши чибук свој, Па на српе руку врже, И овако рече њој:

Т

ин и

ита