Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1
И за трпезу седе. А кад се најела жита, Онда је Соломон пита:
Где је толико билар А ласта овако рече:
„Тамо где вечно блага зорица освиће рана,
И бујна Палмира цвета и река весело тече Под небом Суристана.
Тамо је пролеће вечно. По миру и самоћи
Ту звучна сантура звони у плавој, чудесној ноћи, И многи фењери светле и бледа кандила горе, Кб разнобојне искре, кб сиње огњено море,
=
Цару се учини криво и ласту осуди тада, Да путник вечити буде у земље, где магла влада И снег покрива равни. Кб весник топлијих дана, Да вечно летети мора Са древних Ливанских гора И пветних, раскошних поља топлога Суристана У пуста и влажна поља, где киша јесења пада И Бореј с леденог трона поноћним земљама влада.
ДАНАЈА
Некад је громовник, силно заљубљен, ишао теби Са златном, обилном кишом. Но светла младост је про И ти снуждена стојиш на њеном обронку травном, Јер старост већ је дошла. 228