Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1
'И препорођен тако, под заставом слободе Мој дух се глупости смејб на њеном шареном трону И грубој сокачкој луди, и робу салонске моде, Нарцису фанфарону.
Векови минуше тако. Древни се идоли скрише, А разврат једнако живи и груба сила с њим,
Ја се колебам с нова, и ја се не смејем више Над смрадним гробом тим.
Спустивши клонулу главу на своје уморне руке, На развалинама духа ја нађох изворе туге: 'Но глуви за речи твоје, не чуше небесне звуке
Ни власници, ни слуге.
И сад не тужим више. Застор је подигнут свети, И кип Саиса древног обнажен сад је тек:
Живот је оргија гнусна, над којом без трага лети За веком мрачни век.
СОлЛОМОНново ПРОКЛЕТСТВО
Р +
На парски, велики сабор, пред своје владарско лице
"Соломон гласнике посла и позва безбројне тице,
И тице дођоше одмах. И већ се седница спрема, Но ласте јоште нема.
И тако кад сабор скоро и царско весеље прође, Уморна, са даљнег пута, и ласта пред цара дође, 227