Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

ДОМОВИНИ

Нико се, канда, не жури више,

„Да вида твоја скрхана крила —,

ШНи мача нема, ропство да збрише О земњо драга! О земљо мила !

На гробу твоје прошлости славне Садашњост лежи распета, бледа: Кроз густи вео поноћи тавне Будућност чека, па зору гледа.

А време иде лаганим гредом,

Да тужном робу окове смрви:

Не часном борбом — већ гором бедом, У бурно море рођачке крви.

И једног дана сунчеви зрапи Суморно пашће за плаве горе; Укрстиће се пламени мачи

У сусрет, можда, светлије зоре; Трепет и страва паклена, љута, Покриће место крвавог боја И сваки јаук стократно пута Преломиће се кроз недра твоја!

>

И сине л зрачак слободе миле. Ти опет нећеш слободна бити! Зовне л“ те спомен прошлости биле,

Ти ћеш се сама у гробље крити

259