Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

268

УК Ме а

У мудром збору народних отгпа Разговор његов пристојно жубори; Да, он је једнак и кад клетве баца, И када речи благослова збори.

Он правду штити а неправду гони, И срца има спрам бола и туге, Он теши оног који сузе рони,

Јер су му равна господа и слуге. А душман ако народу му прети, Са мачем уме за народ умрети.

Ја га познајем пре много столећа, Од како служи правди и врлини,

У дворанама државничких већа,

У древној Троји, Риму и Атени. Видео сам га у мору пламеном, Што горду Москву у пепео створи: Он беше већи у пламену њеном,

Но цар велики са којим се бори, Његове трубе само успех звоне Под заставама Марса и Белоне!

Он младост пази. И дарове неба Очински нежно у душу јој сади, Одважност лава и чистоћу Феба, Украсе сјајне у грађана млади", Речју и делом он увек предњачи

У светој служби отаџбине своје; Речју их крепи, а делом јуначи,

У страшне дане да одважно стоје —

~