Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1
ТИБУЛО
ни
Пред хладни Венусов кип, Тибуло, квирит млад, зачуђен застаде немо, И чудни гледаше лик, На крилу одмора свога Ромула вечни град спокојно, тихо је дремб, А квирит стоји млад,
И с чудне статуе те сањиве не своди очи,
И гледа бајни рад. И зора сину већ, а он је стојао будан; И с нова тавна ноћ распусти чаробне власи, А он је сневао сан — и Кроз бурн
под сенком питоме ноћи,
прекор из сна га трже,
4; цели град, што тајни збораху гласи,
И он је чуо сам:
Несрећни Тибуло наш, богови нека га штите! Он љуби хладни кам.
С ај ле === и
ране ~
;
ПРОЛЕЋЕ
Пролеће мило на земљу слази, И сунце здрави поља, брег, Студене зиме губе се трази, И копни снег.
Разбивши срдито лед, с планинских висова тавеи“
Сребрни поток шумно управља светли скок, И бурно мумла и ври —- и пада у пветне равни Блажени ток. 45