Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

ТИБУЛО

ни

Пред хладни Венусов кип, Тибуло, квирит млад, зачуђен застаде немо, И чудни гледаше лик, На крилу одмора свога Ромула вечни град спокојно, тихо је дремб, А квирит стоји млад,

И с чудне статуе те сањиве не своди очи,

И гледа бајни рад. И зора сину већ, а он је стојао будан; И с нова тавна ноћ распусти чаробне власи, А он је сневао сан — и Кроз бурн

под сенком питоме ноћи,

прекор из сна га трже,

4; цели град, што тајни збораху гласи,

И он је чуо сам:

Несрећни Тибуло наш, богови нека га штите! Он љуби хладни кам.

С ај ле === и

ране ~

;

ПРОЛЕЋЕ

Пролеће мило на земљу слази, И сунце здрави поља, брег, Студене зиме губе се трази, И копни снег.

Разбивши срдито лед, с планинских висова тавеи“

Сребрни поток шумно управља светли скок, И бурно мумла и ври —- и пада у пветне равни Блажени ток. 45