Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

Над страшним Тамплом, чаробне распустив власи, М: Тавна се спушта ноћ. И као призрак, оборене главе, Где љупка лика не слази ведри дан, „Ђурбона горди син, мезимац среће и славе, У горкој јави, последњи снева сан. рвши се дакле! Над бледом његовом главом Судбина хладна подиже удар свој; И његов дух, измучен суровом јавом, Исповест чудву, у сну, казује њој. Потмуло бруји Сена. На плавом небесном своду Безбројна кандила расипљу бледи зрак, А време жури — у брзом и немоме ходу, Једно по једно гаси и проређује мрак. И у сну благом прошлих и светлих дана (Он види давно запуштен стари двор, И хладни узор, божанство срдачних рана, њезин чује ласкави и тајни збор. Кроз густи бршљан, што кити сводове тавне, Благ лахор душеб и слатки жубори глас... Он чује поздрав прошлости срећне и давне, И духом љуби увеле младости крас. У првом сину зрак свете љубави и снова, Ту шумор грања и шарних тичица клик, млином чудном детињство подиже с нова, И старе мајке светао и драги лик немо, грозно, у звуку сребрних жица, Кроз танку маглу заслепљен гледа он Погажен грб, обезображена лица,

И гневом Бога у прах положен трон! 48

| | |

а авилвањи зиа И