Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

То је, можда, израз дубокога бола 2 То су, можда, речи које клетвом звоне 2

(О, колико снова, надања и мука, Заривено лежи у камењу твоме, Што их сруши смрти оружана рука У данима славе, у помаму своме!

И ти јоште живиш! Твоју седу главу Не положи у гроб тако бурно време! Можда чекаш с нова поништену славу, Тај блеђани призрак будућности неме 2

МОМЕ МИЛОРАДУ! |

Увенуће младо доба,

Кб што вене росно цвеће; Али овај пветак мали Увенути никад неће,

Вечно ће ти мирисати

| Са мирисом прошлих дана, ећаће те свију снова, · Што просања младост рана. И у болним твојим грудма Позоришта у

Васкрснуће живот нови,

' Милораду Гавриловићу, члану Народног Београду.