Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1
Ал нигде гласа... Нигде станка нема, Уморну своју да окрепи моћ, Одјек се губи, сустаје и пада, И свуд се шири ноћ, дубока ноћ!
М.
Само кад прошлост пробуди се древна, И старе среће загреје ме жар, (Очајне сузе помуте ми поглед, У души сине заборављен чар. —
Ја љубим онда, ја верујем онда, Срећне младости обузме ме крас, И моје лире дрхтајући звуци | (Свој сањалачки кроз ноћ шире глас:
Прошлост је гробље. Преко сурих плоча Тумара седа старост. Коров густ Покрива стазе и гробове неме И сав предео, суморан и пуст.
ша иљи=о == |
На трошни спомен она спушта главу, А поветарац лелуја седу влас... Срце се ствара у кам, душа леди, А на уснама изумире глас —
И само сузе теку... Тавна прошлост Понова сине, као лепи сан, Небо се, можда, грози, земља стреса, Ах робље своје не испушта ван.
пао урин