Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

пе

Ји

пнечии зв па е

“дин

И

ма ДА ар

У крв огрезну, трупином се покри, И циок, и форум, и поље, и град, | И с нова вера из крви се диже, | И с нова светли заблиста се над. —

Ах бурне тежње људског самољубља Створише папу — и створише с њим Читаве војске грозних Торквемеда,

И Рим је опет онај стари Рим!

М.

Истина где је 7... Иди својом стазом Ал познај себе, па да познаш њу; Корачај мирно по ускоме путу,

И буди скроман — истина је ту.

Ал шта ме гони, те се умом крећем Међ' сјајне звезде, у пучине дно 7 Какве ме тамо очекују тајне 2 Има ли краја тумарање то 2

Тавним се вечност заогрће плаштом, Ал слаб је разум, да га дигне с ње: Погледај напред — не види се ништа, Погледај натраг — ништаво је све...

Кб сморен путник у дубокој ноћи, Што заман баца мутни поглед свој, И разум људски тако исто лута, И страшно кличе у невољи тој. 67