Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1
пе
Ји
пнечии зв па е
“дин
И
ма ДА ар
У крв огрезну, трупином се покри, И циок, и форум, и поље, и град, | И с нова вера из крви се диже, | И с нова светли заблиста се над. —
Ах бурне тежње људског самољубља Створише папу — и створише с њим Читаве војске грозних Торквемеда,
И Рим је опет онај стари Рим!
М.
Истина где је 7... Иди својом стазом Ал познај себе, па да познаш њу; Корачај мирно по ускоме путу,
И буди скроман — истина је ту.
Ал шта ме гони, те се умом крећем Међ' сјајне звезде, у пучине дно 7 Какве ме тамо очекују тајне 2 Има ли краја тумарање то 2
Тавним се вечност заогрће плаштом, Ал слаб је разум, да га дигне с ње: Погледај напред — не види се ништа, Погледај натраг — ништаво је све...
Кб сморен путник у дубокој ноћи, Што заман баца мутни поглед свој, И разум људски тако исто лута, И страшно кличе у невољи тој. 67