Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

И топло заблиста сунце на зреник ступајућ ближе. (Све прену из тешког санка и све се радосно крете, Да прими подмлађен живот из руку божице свете.

Са дрвених, високих гора водопад потече брујом И тихе потопи равни планинском, сребрном струјом. Ко дивљи, разуздач коњиц, мрсећи срдито гриву, (Он пуста пролета поља, ливаду поли и њиву И мутне растури вале у хучном полету своме, Шо стење ваљају с гора и храшће столетно ломе. Жагор се од свуда зачу, и све се понова буди, И птице, и звери горске, и вредни, одморни људи. Све, што год осети живот, на све се радосно јави: Из мрачних јазбина вуџи, из земље сићушни мрави.

Двадесет пријатних дана дуваху ветрови. И тада У сува и тиха поља пастири погнаше стада; Јер сниска, зелена трава земљу је покрила веће, А где где у росној трави прво је шветало пвеће Под зраком топлога сунца бујна се природа буди, Венцимапролетњег пвећа невине китећи груди!

Једнога топлог дана, под сенком мирисног хледа, На своме цветноме трону штедра је седела Лада. Већ шест пута је Сварог обишо земаљским шаром, Нездраве, пролетње магле сунчаним гонећи жаром. И Лада гледаше земљу, и росно гледаше пвеће,

И њене божанске груди испуни осећај среће.

Под њоме, у немој даљи, под велом маглице сиве, Зелена спавају поља и влажне црне се њиве; 80