Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

љ —_ ои вајн ои пса љанивјио п об. дива ава ава сва ој

Крај сниских ограда свуда висока трава се пружа, Где бршљан узвијен ћути и дивља вије се ружа. Тамо на суром вису кроз маглу, танку и плаву, Јелен је, у скоку своме, над понор спустио главу, И рујни вечерњи зрачак, што земљи сунашце прати, Са лаким трепетом и љупким његове рогове злати. Вече се спуштало благо,.. Пролетњи данак се скриво, ИМ пвстно стресајућ грсње ветар је хладнији биво. Од свуда провеје струја тишине, миле и благе, Уморно појећи душу мелемом љубави драге.

Лада, у нежној бризи, у мирно сеоце сиђе

И тихе вајате и стаје нечујним ходом обиђе,

ФОбиђе поља и горе — и поглед на запад баци,

Где топлог, пролетњег сунпа последњи трптаху зраци. Од једном забруја песма, па тихо хроз ноћ се краде, ИМ Лада с чуђењем заста и песму слушати стаде:

Лакокрила љубазл, Лепи Љељо, несташни! Са пветнога престола, Са ланцима ружичним, Са стрелама злаћаним, Владај нежним српима, Владај људским животом! ј У“

Још песма престала није, а страшан вихор се диже, Брсно се заљуља грање — и Љељо на земљу стиже. Божица подиже очи и груди пратиште јаче,

Ах нагли подухну вихар и танку копрену смаче

Са њених мраморних груди. Над главом божице свете

Песме В. Илића (6) 81

. ге

МУ УМ